Raspolozena za kritiku

   Чудна је људска нарав и начини егзистенције. Спремни су на све зарад сопственог преживљавања. Или сам можда требала да кажем „Спремни СМО“? Овако би се могао извести закључак да ја људском роду уопште не припадам, што је апсолутна неистина. Но, да бисте ме боље разумели, објаснићу о чему је реч.

      Једне суботе ујутру била сам сведок врло трагикомичне приче. Наиме, путовала сам аутобусом према Младеновцу, када је возач изненада зауставио аутобус ван успутне станице. Изашао је мрмљајући, прошао поред точкова и подигао нешто са земље што је, назирући кроз прозор, било налик на животињу. Вратио се, унео је и ставио у корпу у углу, код предњег дела врата који се не отвара. Био је то један добро ухрањени петао кога је неки од немарних возача (ако их поредимо са овим који се показао „тако добрим“), не опажући жива бића око себе, ударио.

Петао је ударао крилима по корпи покушавајући да се избаве, перушке су полетеле, али је ипак давао знаке живота. Међутим, петлу, који је до пре неки минут био на граници између живота и смрти, преживљавање није дозвољено. Један од путника, у блиском односу са шофером, изашавши на својој станици, узео је повећи камен, први на који је наишао и положио га преко петловог слабашног тела. Не треба напомињати да је овај, ни пар минута касније, издахнуо. Возач је прокоментарисао нешто налик на „Види, овај га уби!“, одједном нашао кесу коју до тада никако није могао наћи, сместио петла у њу и продужио...

      Ако ово људи данас чине животињама, да ли ће сутра нама то исто, за казну, враћати неки супериорнији од нас? Да ли ћемо се и ми тако угушити у корпи за отпатке? Важи ли и даље правило да оно што важи за неке не мора да важи за све, или бисмо ми, који такав поступак не можемо оправдати ни изгладнелошћу возачеве породице, морали да се одрекнемо људског рода као и саме припадности њему чиме бисмо доказали разлику?

Soba s pogledom na mokru ulicu, ispucali trotoar, osušeno drvo. Soba s pogledom na tebe. Uvek te zamišljam kako dolaziš. Nekada mi se ta priviđenja čine tako stvarnim, skoro da te mogu dotaći. Soba s pogledom na most. Ti si sa njegove druge strane. Stojiš sa rukama u džepovima. Izgledaš kao da skakućeš, a  zapravo samo premeštaš oslonac sa jedne na drugu nogu. Vidim te, smeškaš se. Smeškaš se i igraš valcer. Ne, ne smejem ti se. Volim kad to činiš. Nekoliko puta sam se suzdržavala da te ne uhvatim za ruke, pa da ga zaigramo zajedno. Nemam osećaj za pravi trenutak. Očekujem od tebe da mi to nagovestiš, molim i preklinjem za makar neku naznaku, ali ti si uvek nestabilan, kao atom dok emituje energiju. Načiniš mig desnim okom. Tja! Tebi nešto govorim, a i sama sam puna straha. Bojim se da nas nasilno guram u ovu priču, žurim da povučem lastiš pre nego što bude kasno. Pre nego što kesa postane prenatrpana za tebe i mene. Možda nam je ova priča jedina zajednička. Možda nismo predodređeni da budemo junaci iste bajke.

          Soba s pogledom na pozornicu. Daske škripe pod nogama, zavesa polako otkriva dvoje ljudi koji stoje bez reči, nemo se posmatrajući, nemo razgovarajući. Ja kraljica. Ti kralj. I opet mi. Vidim decu koja ne trepću, ne dišu, poluotvorenih usana prate odvijanje radnje. Ovo je poslednja predstava koju igram. Kraj moje glumačke karijere. Patetično. Osećam se kao da idem u penziju. Kralj treba da poljubi kraljicu. I na to te podsećam, iako jasno piše u scenariju. Tu, na toj pozornici, gde želim da ostavim deo sebem utisnem stopala u pod, da čujem gromoglasan aplauz dok se zavesa bude spuštala, razmišljam da li igram zbog tebe ili zbog mališana. Nanela sam samo sloj crvenog ruža. „Hoću da budem ti lepa“, čujem kako mi odzvanja stih. Dečiji smeh postaje napadan, jeziv i strašan. Ona veruju da je ovo komedija. Iza kulisa, smešno prelazi u surovo. Brišem ruž, razmazujem ga, dok ljubičaste varnice munje pršte iz uglova svlačionice. Snežana želi kralja umesto princa. Želi mog kralja. Besramno koketira sa njim dok stojim onako musava. Ni kralj više nije ono što je nekada bio. Pretvara se u plašljivog zeca iz Alisine priče. Usmeri Amorove strelice i na Snežanu i na kraljicu, pa se povuče u svoj nevidljivi žbun., dok mi lutamo u zamci pogrešnih tragova.

Da! Ne stidim se reći: Ti si jedan mali, strašljivi, pokvareni zec! Ni ja nisam ništa bolja od jedne obične zmije. Obilaziću oko tvojih nogu, ovo ću kriti od tebe, sebe, svih, a na kraju će neko biti povređen. Zmijski jezik nikom dobra nije doneo.

I odjednom, stidim se svega – stidim se što si mi privlačan, sram me je što me zaposeda ljubomora. Smanjujem se, dosežem nanometarsku veličinu, upadam u prvu šupljinu među daskama. Propadam kroz emocije, hvale, izvinjenja, dvoličja, licemerja, šapate, krike i uzvike. Vrištim i sama. Fijuuuuu! TRAS!

          Sedim na podu i gledam u plafon. Začudo, nema ni jedne pukotine. Ruž mi je preslikan na obraze, haljina poderana. Klompe sam negde usput izgubila. U kosi je još po neki komadić zemlje, listića i grančice. Primičem se radnom stolu. List hartije štrči ukoso. Čitam naslov: „Soba s pogledom“. Stari časovnik opominje da je ponoć. Mehanizam sa pticom izleće i vraća se u kutiju, pritom proizvodeći neki čudan, metalni zvuk. U tami se, pod svetlošću meseca, presijava limeni kontejner. Gužvam papir, slova se krive, nemilosrdno ga gnječim. Odmeravam zamah ruke, papirna lopta leti. Dovoljno je sabijena da elegantno upadne u odškrinutu kantu nepotrebnih stvari. Vreme je isteklo. Aplauz, zviždanje, ovacije. GAME OVER.

Господин Грас се тог јутра пробудио са чудном језом испод коже. Већ двадесет година истим путем иде до своје адвокатске канцеларије и увек је корачао овако споро, опуштено. Све је некако било сиво – куће, прозори, сиви пси на асфалту. Угледа нешто црвено, мало заглављено између кошаре и ивичњака, влажно и дрхтаво. Нечије срце, окрњено са једне стране, лежало је на хладном коловозу и слабашно пулсирало. Господин Грас га пажљиво стави на свој длан. Сети се своје супруге.

Били су разведени већ нешто више од петнаест година. Његова супруга Ева није могла да се ухвати у коштац са његовом каријером. Није могла да прихвати његову страст према праву и понекад јој се чинило да гаји већу љубав према тој науцинего према њој самој. Она, ветеринар специјалиста, враћала се са посла у вечерње часове са теретом новог разочарења када би видела на сточићу у ходнику испред дневне собе жуту цедуљицу на којој је писало: “Драга, имам неодложни састанак.“ Спорим покретима скидала је шминку седећи испред тоалетног сточића у њиховој спаваћој соби. На тренутак би немарно окренула главу као да проверава да ли је, можда, у међувремену, нечујно ушао. Уместо његове фигуре била су само два јастука и прекривач са дезеном лишћа. Уморно се помирила са чињеницом да ће и ове ноћи сама грејати ледену постељину.

А онда, једног кишног јутра, баш као и овог, узела је свој лакирани црвени кофер, испразнила гардеробер и последњи пут крочила у сваку просторију. Желела је да упије мирисе, облике. На крају је погледала прстен. После петнаест година проведених на домалом прсту, утиснуо се у њега. Скинула га је уз извесни напор, а потом га одложила покрај исписане цедуљице. Прва за њега.

За петнаест прохујалих година, господин Грас изгледао је као старац. Проћелава седа коса вијорила се на ветру док се трудио да убрза ход. Дубоке бразде беху му усечене у чело и образе. Самоћа је била болна. Пробудио се са језом. Сањао је своју супругу. Дрхтавим рукама поливао је лице водом и кренуо на посао попивши шољу горке кафе. Све га је подсећало на дан кад му се цео свет срушио. Нашавши на ово мало створење, застао је. Иако је каснио на посао, бацио је ташну у прашину око себе  и узео у наручју несрећну животињу. Рањена је, али жива. Осетивши младићку снагу у клецавим коленима, зграбио је ташну и чупаво бело штене умрљано крвљу које му је већ лизало руку. Познавао је само једну особу која га може спасити. Трчао је. Саплитао се о флајере, бициклисте, аутомобиле, шетаче са љубимцима. Без даха, стигао је у амбуланту и видео смеђу косу покупљену у коњски реп.

„Ева!“, вриснуо је, стропоштавши се на прву клупу.

„Давиде!“ Жена лепих црта лица се окренула. Препознала је тај мушки глас. Дотрчала је и обухватила рукама штене које је цвилело.

„Сетио сам се тебе чим сам га угледао...“

Неколико тренутака стајали су једно наспрам другог. Пријатељи, љубавници, супружници, све су то били. Сада су се посматрали, анализирали, премеравали очима странаца.

„Има ли наде?“, упитао је. Осећао се као да му је грло посуто брашном, желео је толико тога да јој каже, да је моли за опроштај, повратак. Желео је да је загрли, да скочи на њу попут звери. Уместо тога, само је немо посматрао.

„Има, али, морала бих да пожурим, нема пуно времена.“

„А за нас?“

Погледом пуним сажаљења положила је руку на његове груди.

„Удата сам.“

Пратио их је до улазац у операциону салу. Гурнула је врата и са малим пацијентом продужила сама, док су се врата враћала ка њему. Једно срце иза тих врата наставиће да куца. На друго ће морати да заборави. Заувек.

„Dodaj mi još jedno parče torte“, doviknula mi je Ivana dok sam odnosila tanjiriće. Bila je slava, sveti Stefan, oko deset sati uveče, kada nam je odala svoju veliku tajnu. Marija, ona i ja sedele smo na podu, nogu prekrštenih u turski sed.

„Ja sam lezbejka“, rekla je. Bez ikakvog uvoda i objašnjenja da se svako rađa sa nekim osobinama i da neke osobine koje poseduje određena grupa ljudi drugi ne prihvataju. To bi protumačila kao filozofiju koja nikako da prodre do suštine, ili je pak učini neshvatljivom. Ona nije volela da okoliša. „Direktnost je ciljanje u metu bez promašaja“, govorila je. Osmehnula sam se dok su njih dve vrištale od smeha. Ivana, slatka, malo čudna devojka, ravne crne kose, sa razdeljkom sa strane i šiljasto prćastim britanskim nosem. Volela je jezive priče i neobične stvari, nisam bila sigurna da li se šali. Za par sati izgradila je stabilan odnos sa Marijom, mojom drugaricom iz detinjstva, koju je ova izjava veoma zabavljala.

„Ne zezaj! Jeb’o te, to je tako kul!“

Još uvek sam se smejuljila pokušavajući diskretno da sklonim čašu sa vinom, ali mi to nije polazilo za rukom. Maja ju je već zgrabila. Duga, bujna kosa padala joj je preko lika Džimija Hendriksa na majci i figurica na tabli monopola. Tu partiju nismo ni stigle da odigramo. Marija je izgledala totalno zaluđena i očito zadovoljna Ivaninim opredeljenjem, dok je ovoj nešto opasno titralo u očima.

„Znaš šta, u pravu si ti“, preplitala je jezikom otpivši još jedan gutljaj, „šta će ti muškarci! Vidiš, i oni traže svoj pol! Nema više ukrštanja... A i mene je oduvek zanimalo to... Jesi se nekad ljubila sa devojkom?“

„Nisam“, skrušeno odgovori Ivana, „ne smem“.

„Daj, možeš da probaš sa mnom!“

Na moje zaprepašćenje, Marija se čak i nagla ka njoj.

„Ne“, reče Ivana, sem ako ne želiš...“

„Šta?“

„Da umreš.“

Kao potpuno i odjednom otrežnjena, Marija se odmakla. Ivana nije čekala dodatno pitanje.

„Imam radioaktivnu pljuvačku“, rekla je. „Sigurno prvi put čuješ za to.“

Maja je ponovo prasnula u smeh. Posmatrala sam Ivanu namršteno, nisam shvatala o čemu govori.

„          Jedan u milion to dobija rođenjem. Ne možeš da naškodiš sebi, ali možeš drugima.“

 

Sledeće čega se sećam je da smo bile u školskom toaletu. Jelena, Sandra, Ivana i ja. Njih tri su se poznavale još iz osnovne škole, ja sam bila novajlija. Zapravo, družila sam se sa Ivanom iz razloga koji je meni toliko bljutav, da me je sramota što ga uopšte pominjem. Naime, njena mama bila je profesorka matematike, jedinog predmeta iz kog sam dobijala loše ocene. U to vreme, dakle, pre nešeg poznanstva, Ivana se družila sa grupom klošara okruženim špricevima i iskorišćenim kondomima. Pošto sam bila jedna od retkih ’čistih’ sa kojima je imala stabilnu komunikaciju, moj zadatak bio je da je priključim svom okruženju, gde bi započela nov i normalan život. Sve to u zamenu za peticu. Osećajući se dovoljno bedno što sam na to pristala – Ivana za to svakako nije znala – rešila sam da popustim i u krug prijatelja uvrstim Jelenu i Sandru, Ivanine nerazdvojne drugarice.

„Devojke, znate za one glasine o smaku sveta? Juče sam čačkala po internetu i pogodite šta sam našla!“ Izvadila je iz ranca urolnani štos papira sa Đavoljim rogovima.

„Eto, to je posledica!“, pobedonosno je uzviknula, „Završićemo u paklu! Svi, cela planeta! Satana dolazi po nas. Ali, znate u čemu je štos? Mi treba da se uništimo pre toga. Treba da se žrtvujemo Bogu. Tako će nas On spasti.“

„A kako ćemo to izvesti?“, upitah znatiželjno.

„Pljuvačka“, značajno me je pogledala. Uvukla je palac, srednji prst i kažiprst i izvadila nešto slično jeziku, samo mnogo uže, rastegljivo i mutno beličasto. Ličilo je na istegnutog ljigavca i šljaštalo od iskrica po rubovima i po površini.

„To su slobodni radikali“, objasnila je. „Oni se stalno obnavljaju. U stvari oni i usmrte par sati posle kontakta. Ali, pre žrtvovanja, moraćemo da obavimo i neke obrede. Dnevne možemo ovde, a noćne ćemo u mojoj sobi. Prvo uništavamo sebe. A onda, palimo školu.“

„Kako ćemo ovde dnevne, kad...“, uperila sam prstom u tetkicu koja je svakodnevno i neumorno nadgledala toalet, ne bi li ugledala makar i tračak dima i sa osmehom slatke osvete poslala nekog direktoru. Bila je to krupnija žena od oko šezdeset godina, koja se stalno gegala i uvek imala mrzovoljan izraz lica. Valjda smo zato izbegavali i da joj se obraćamo. Kao da nas je skenirala pogledom i dok smo hodnikom prolazili.

„Ona je najmanji problem.“ Munjevitom brzinom izvadila je iz zadnjeg džepa nož veličine mača i snažno ga zarila tetkici u leđa dok je ova bila okrenuta ka prozoru. Nije bilo krvi. Okrenula se ka nama, prema meni, to jest. Mislila sam da će nam pretiti tužbom za pokušaj ubistva. Umesto toga, stropoštala se na leđa kao gumena lutka.

Od tada nisam smela Ivani da se suprotstavim. U međuvremenu sam saznala da su i Jelena i Sandra ljubiteljke ženskog pola. Polako sam shvatala da sam zašla u paranormalni svet iz kog se ne može lako izaći. Naročito ako želim i dalje da imam peticu iz matematike. Nedugo posle tog nemilog događaja, Ivanina mama zvala nas je na večeru. Vrlo krupna, negovana osoba koja je povlačila sve konce. I koja, svakako, nije znala ni peti deo onoga što sam ja znala o njenoj ćerki. To su bile ’tričarije’ kojima ona nije pridavala značaja. Oca se ne sećam jasno, čini mi se da je bio nizak, tri puta manjeg struka nego majka. Sele smo za nekakav stari, pohabani drveni sto prekriven stoljnjakom, koji bi se jedino mogao koristiti u učionici za opšte-tehničko. Nasuprot njemu bila je bogata trpeza, puna đakonija. Ivana je procenila da te večeri treba da kucne naš Sudnji čas. Dogovorile smo se da posle večere idemo u njenu sobu na poslednji ritual. Tokom obroka iznenada ju je zaboleo stomak. Izvinila se i rekla da ide u sobu. Prolazeći, krišom je svakoj od nas ubacila parče svoje pljuvačke u tanjir i prošaputala „Čekam vas“.

Osećala sam da se kraj bliži i da ćemo sve četiri izgubiti život ako odem u tu prostoriju, jer su Jelena i Sandra već ustale i pridružile joj se, da pripreme sobu za obred. Ivana će samo nas ubiti, sinulo mi je, pljuvačka ne ubija onog ko je poseduje. To je onaj blesavi trenutak sna, kada želim da živim, da se probudim. Nisam verovala u gomilu odštampanih gluposti. Bilo mi je jasno da je u nekoj sekti. Mobilni mi je bio na dohvat ruke, ali nisam mogla da ga uzmem. Nisam smela. Ivanina mama motrila je na svaki moj pokret. Kada me je upitala zbog čega ne jedem, briznula sam u plač.

„Ja ne mogu više da se družim sa Vađom ćerkom“, pokuljalo je iz mene, „ona je u nekoj sekti i večeras će da se ubiju i ona i njene drugarice, i da zapale školu!“, ridala sam. „Hoću kući!“

„Draga“, rekla mi je, gledajući me jezivo prodornim pogledom, „zaboravljaš da bi imala dvojku iz matematike?“

„Ma, briga me za Vašu peticu! Neka imam i dvojku, ne mogu ovo više da izdržim! Prijaviću policiji!“

„Ne mogu da verujem da si toliko sebična. Ponovo zaboravljaš na Ivanu? Kada ti je ocena bila potrebna, prihvatila si je, a sada je se odričeš kada je u problemu?“ Zaćutala je. Mislila sam da je završila. Ali, onda je dodala: „Uostalom, imaš li dokaza o tome šta ona planira? Čime ćeš potkrepiti svoje optužbe?“

U tom trenutku se setih da zaista nisam imala ništa čime bih dokazala da je ubistvo počinjeno. Gledala sam tužno u diktafon čije su se baterije istrošile i sećala se maminih opomeni da ih kupim. Bolje da ćutim, pomislila sam, i sama bih mogla da završim iza rešetaka. Bolela me je glava od plača, čeone i slepoočne žile su mi se ocrtavale. I kao da me je čula, policijska patrola se pojavila na vratima. Ugledala sam čika Slavka, našeg kućnog prijatelja.

„Šta se dogodilo?“, upitao je.

Zurila sam u Ivaninu mamu i, uprkos svemu, odlučila da prećutim.

„Ništa“, rekla sam, samo me boli glava...

 

Deset godina kasnije tegetni fijat zaustavio se ispred oronule kućice. Nije bila jesen, ali je put bio posut opalim lišćem orahovog drveta ispred kapije. Ne sećam se da li sam završila tu školu ili sam se prebacila, kao da mi je ostala neka praznina u pamćenju. Pored te kućice stajala je zgrada ugljenisana od vatre oko koje su postavljene skele. Mogla sam da naslutim šta se dogodilo. Zarđala kapija se otvorila uz škripeći zvuk. Popela sam se uz tri razvaljena, klimava stepenika. Vrata je otvorila žena toplog osmeha, iskrzane kose vezane u konjski rep, sa šiškama.Godine su se nastanile na njenom licu. Nije osedela, ali jeste ostarila. I smršala. Mnogo. Zagrlila me je koščatim rukama, ta moćna žena u svoje vreme. Sada bez oholog pogleda. Magija je bila ispijena iz nje. Svuda beše beton, a s desne strane stepenice koje su vodile dole, u kuhinju. Žuta svetlost je pravila senku po zidu. Stajale smo u hodniku. Na levo, iz sobe, takođe je dopiralo svetlo. Nisam želela da ulazim tamo. Ivana se pojavila sa kantom za vodu i cediljkom u njoj u jednoj ruci i zogerom od šipke i vunenih vlakana u drugoj. I ona je imala konjski rep i dva pramena kose puštena sa obe strane lica. Podigla je glavu, a zatim nastavila da čisti. Bez reči.

„Žao mi je“, prošaputala je profesorka matematike koje sam se nekada plašila. „Bila si u pravu. Godinama renoviraju školu. Ne zna se ni kako je izbio požar. Sada nam je tamo učionica“, pokazala mi je rukom na mesto odale je Ivana izašla.

„Ivana radi kao čistačica.“

Nisam želela da znam da li će i ona postati namrgođena tetkica koju izbegavaju, ni da li će imati istu sudbinu kao ona kojoj je presudila. Istorija se ponavlja, kaže stara izreka, ali taj čin ne bih volela da se dogodi opet. Šta se desilo sa Jelenom i Sandrom, nikad neću saznati, jer je poslednje što sam videla figura Ivanine majke. A onda sam se trgla...

Knjiga. Pohabana, poderana, požutela. Iskrzanih korica. Teško diše pod teretom prašine na rubu Knez Mihailove ulice. Bezimena, ničija, svačija. Napuštena, uporno odoleva prohujalim godinama i tvrdoglavo prkosi nadirućim.

 „Nećete me se lako otarasiti“, govori, i stoji na vetrometini vremena, savremenog društva, pred moćnom vojskom rivala primamljivih omota. Jača je od njih iako su joj strane iščupane. Ona je vanvremena, klasik. Uz tihi jecaj polako ustaje. Pridržava se štapom i hramlje kroz centar. Gospe pastelnih boja joj se smeše iz izloga. U knjižarama ne žele da je prime.

„Mi smo elita“, kažu, „uredite se, gospođo.“ Besno i bez reči izlazi iz radnje, Nema svrhe prepirati se s njima. Neželjena je. Trpela je mnoga krvarenja. Gospodar se trudio da misli pretoči na papir. Zar sada da odustane? Zar poruka da ne bude prosleđena? Boriće se. Biće na zasluženom mestu. Mora da požuri. Mora da utekne tim pogledima i obezbedi sebi večni život. Pravi sve veće korake. Štap mlati u vazduhu. Ne oseća ni natekle noge, ni povređeni kuk. Gotovo trči. Možda je tamo baš u tom času potrebna. Možda je čekaju. Drži se za grudi da joj ne bi poispadali listovi. Kašljuca od prašine. Nema vremena da se čisti. Skreće u uličicu desno  i čeka trolu. Izlazi preko puta zelene kupole. Pomešaće se sa gomilom kada se upali zeleno svetlo. Kao pomahnitala juri, trči, posrće preko trave. U nekom trenutku pomisli da će poleteti, a već u sledećem da je na izmaku snage. Gotovo uleće u te odaje gde će napokon biti voljena. Nekoliko knjiga već stoji na podu. Mladić korača ka njima.

 „Nova isporuka“, dobacuje drugom. Ona koristi njihov kratki razgovor i penje se na vrh.

  „Lakše malo!“, gunđa knjiga pod njom.

„Izvini, druškane!“, odgovara, ispustivši dug uzdah olakšanja. Penju je na sprat. Na trenutak zadrema. Zatim je budi sladunjav miris prašine, vlage i srednjeg veka. Zna da je među eksponatima. U raju.

NAPOMENA: Zbog opscenog vokabulara tekst nije prikladan za mlađe od 18 godina

 

Policijska stanica, pet sati ujutru, soba 66.

Flešbekovi. Ulica, kuća, nema broja. Hol. Vino. Švedski sto. Lisice. Policijska stanica.

"Znači, nemaš pojma ko je odgovoran za ovo?" Tromi policajac zurio je u njega, teško dišući.

"Ne," mladić je uzdahnuo, brišući nos.

"Dobro onda. Zadrži ga u ćeliji." Drugi policajac se pojavio, gurnuvši mladića iza rešetaka. "Propevaćeš, ptičice!"

"Izgleda da pi*kica neće mnogo reći", zaključio je prvi. "Ne'am pojma šta da radim s njim." Izvukao je fioku iz vitrine sa alatkama za mučenje. "Klješta? Jok. Kablovi? Hmm... treba nam nešto jače. Ej, druškane, šta bi gospodar uradio?"

"Metak il' dva bi rešili problem, ali ti nećeš odmah da ga ubiješ."

"Ne ja, baš mene briga. Radi se o... znaš... znaš već o kome."

"Veća si ti kukavica od ovog kučkinog sina. Daj mi taj pendrek."

Mladić je pušten iz ćelije i sedeo ispred policajca. Lampa beše prejaka i sijala mu pravo u oči, zaslepljujući ga i osvetljavajući ljubičaste krugove po njegovom licu gde su ga tukli. Zakrpe koje je majka ušivala već su bile pocepane. Iskašljavao je krv i stenjao. Bolela ga je svaka koščica njegovog drhtavog tela. Dobro su ga ispendrečili.

"I dalje tvrdiš da nisi pojeo tortu?"

"Nisam, kunem se!", plakao je. Pendrek mu je probijao rebra.

"Odveži mu ruke i vrati ga nazad."

"Ali, moja majka..."

"Zaveži, slino! Slatko malo kopile. Šta, mama zaboravila da ti da sisu, a? Bilo vreme za večeru, a? I ti šta - am na tortu? Pogrešnu si tortu, izabrao, dečače, znaš? Pogrešnu, sine."

ZVRRRRRR!

 

"Policija!"

 

"Pomozite... molim vas... devojka... ona... silovana...", čuo se isprekidan paničan glas.

 

"Gospoja, imamo ozbiljan zločin ovde... Nijedna patrola ne može trenutno da dođe..." Prekinuo je vezu.

"Šta se dešava?" pitao je drugi policajac.

"Šta misliš da se desilo? Neka kurvica dobila po pici!", rekao je prezrivo.

"Š'a ti gledaš?", obratio se mladiću. "Nema više torte za tebe, izvini. Dakle, da čujem priču. Kako si i zašto, dođavola, to uradio?"

ZVRRRRRR!

 "Policija!"

"Dogodila se teška nesreća između kamiona i automobila. Izgleda da je vozač kamiona bio prilično pijan. Imamo pet žrtava, jedno de--"

"Vaše saobraćajke me ne interesuju. Kasnije, ako budem imao vremena."

"Gde smo beše stali, dragi dečače - a, da..."

ZVRRRRRR!

 

"Policija!" policajac podiže slušalicu, iznerviran.

"Gospodine, hitno je..." vrištao je glas. "Mrtvo telo pronađeno u reci. Zvali smo ambulantu..."

"Šta onda mene zoveš?"

"Obučen je... Mislimo da je izvršio samoubistvo."

"Mislite?! Slušaj, dečko, imam ovde ozbiljnog zločinca, a ti me zoveš jer misliš da je samoubistvo. Ja se ne bavim hipotetičkim sranjima. Baratam samo činjenicama. I već sam potrošio pet minuta na tebe.

Policajac je ustao sa stolice i uneo se mladiću u lice.

"Vidi, sinak, mora da si nešto uradio, inače ne bi bio ovde. Nemoj da te teramo da ispljuneš tu prokletu tortu."

"Ali, ja nisam... " mladić je plakao kao beba. Lice mu je bilo izmučeno od bolova i okupano licem od suza i sluzi. Nejako telo mu se treslo napred-nazad.

"U ćeliju!", dreknuo je policajac. "Očigledno je malo. Probaj jače!" naredio je kolegi.

 

ZVRRRRRR! ZVRRRRRRR! ZVRRRRRR!

 

Policajac je dohvatio telefonski kabl, uzeo klješta i odsekao ga. Zavalio se nazad u stolicu i uzeo cigaru iz tabakere. Zatvorio je oči i duboko udahnuo. Izdahnuo je, a dim mu se vijugao iz nozdrva. Držao je cigaru između zuba, zavrnuo rukave svetloplave košulje i otišao do lavaboa. Odvrnuo je slavinu i pustio vodu da teče. Dlačice na rukama su mu se slepile pot mlazom. Ogledalo poviše slavine prikazivalo je odraz umornog polućelavog čoveka.

 

"Napuštena beba stara dva dana nađena je jutros u..." Isključio je radio.

 

"Sve sami kučkini sinovi", promrmljao je preko cigare, brišući ruke peškirom i gazeći bubašvabu koja koja je glasno kvrcnula pre nego što se pretvorila u veliku crnu mrlju na podu.

 

"Druškane, o'š da jedeš nešto? Možda si suviše gladan da pričaš. Uostalom, davno si pojeo tortu. Vidi ovaj burek - prste da poližeš!"

Mladićevo levo oko beše pocrnelo, naduveno i skoro zatvoreno, a telo kao mlada ruža u cvatu koja je ubrana i zgažena.Više nije mogao da stoji, počeo je da se tetura levo, pa desno, i na kraju pao - i više se nije podigao.

Dve tamne senke pojavile su se ispred stanice. Čvrsto stopalo u kožnoj cipeli prišlo je vratima. Razvalio je vrata puškom. Policajci su bili zavaljeni u stolicama, prekrštenih ruku preko stomaka, dok su im se stomačna brdašca dizala i spuštala u ritmu njihovog hrkanja. Ostaci bureka behu rasparčani po stolu. Vrata su zveknula o pod.

 

"Ruke u vis!" Policajci se trgoše i obrisaše pljuvačku sa usta. Sledećeg trenutka lica su im dodirivala pod. "Optuženi ste za krađu kilograma bureka. Sve što kažete može i biće upotrebljeno protiv vas na sudu. Odvedi ih u kola", reče drugom.

Gospodarov portret nadmeno se smešio sa zida u praznoj sobi. Ispod zlatng rama ležalo je beživotno telo mladog čoveka.

 

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

Ručam u pola sedam u zajedničkoj kuhinji apartmana u Belgruvu u studentskom domu dablinskog univerziteta. Naspram mene je ispijena flaša vodke od sinoć i poluprazna (ili polupuna?) čaša. Ni flašu ni čašu nisam ja upotrebila, ali me ipak inspirišu da napišem ove redove.

Večeras je tačno tri nedelje od kada sam u domu, a peta otkako sam u Dablinu. Došla sam sa dva kofera obuće i odeće, rancem i laptopom - to je ceo “inventar” fizičkih stvari. Duševni inventar, moralna odgovornost, je nešto teži. “Predstavljaš fakultet koji te je poslao. Predstavljaš Srbiju”, rečeno mi je kod kuće nekoliko puta. U ušima mi i dalje bruje reči druga koji svaki moj uspeh, makar i neznatan prokomentariše sa “bravo, ponosan” i s kojim sam se čula minut pre nego što sam prozvana da prođem kontrolu. “Zovem te samo da ti kažem da veruješ u sebe”, reče, “jer mi svi verujemo”. Od mene se očekuje. Uči, nauči, pokaži odakle dolazi. Stekni prijatelje usput.

             Subota jutro, 4. februar. U kuhinju ulazi zajapurena tanjušna devojka koja se predstavlja kao Džuli. Kažem da sam ja nova cimerka. Brzinski mi objašnjava da je Kler skoknula do Londona, a cimera nije ni videla. Upita me hoću li na pešačku turu, što sam uz žalost odbila jer sam morala u nabavku. Dva puta me je pozvala u pab, ali sam oba puta imala kratke rokove i obimne zadatke.

             Kler se vratila iz Londona. Njih dve su nastavile da posećuju pabove sa društvom. Osetila sam se izopštenom i, iskreno, tištilo me je to. Nije mi bilo svejedno što uđu u kuhinju dok perem sudove bez i najobičnijeg “Hi” i odmah izađu čim me vide. Kad su same raspričaju se poput najboljih drugarica, premda je jedna iz Bostona, a druga iz Kalifornije. Sa mnom razgovaraju preko papirića. Kao da postoji jaz između nas, iako niko nikom nije nikakva zla načinio. Po prvi put ne znam kako da se ponašam, kako da vodim konverzaciju dužu od “A gde se uključuje mikrotalasna i kako radi?”. Valjda je moment kad je Džuli pitala “Imaš li još neko pitanje?” bio znak da drugarice nećemo biti. Najbolniji trenutak beše kada su jedna drugu pitale imaš li časove sutra, dok ja pripremam sebi obrok. Trećoj osobi pitanje nije bilo upućeno. Verovatno nije bilo ni bitno.

            Pre neko veče, kada me je Kler pitala kakav mi je bio dan i kada smo se raspričale o cenama stanova i domova u Srbiji i Americi bilo mi je jedno od najsrećnijih. Mada ni tada nisam bila sigurna pita li me jer je zanima šta sam radila ili reda radi. Studira molekularnu biologiju i retko kada govori o svom fakultetu ili o nečemu što se tiče njene oblasti. Govor se najčešće svodi na priču o momcima i vršenje razmere koliko je ona dugo ignorisala momkovu poruku, a koliko on njenu. Toj nekoj večeri prethodio je neki dan kada sam preplakala. Sa svima na fakultetu sam u dobrim odnosima. Nikad mi se nije dogodilo da ne mogu s nekim da uspostavim kontakt. U četvrtak sam shvatila i zbog čega.

              Stigla sam kući u momentu kada su se spremale za grad. Iako sam se Džuli prethodno izvinila i rekla da mi javi kada idu sledeći put, ništa mi nije rečeno. Zasukala sam rukave i navalila na spremanje supe i viršli. Kler je izvadila vodku i led iz frižidera uz povremeno siktanje “fuuck” i đuskanje i pevušenje uz Džastina Bibera. “Lepo pevaš”, primetila sam, “jesi li nekada bila u horu?” “Ja? Ma, kakvi”, nasmeja se Kler. Baš kao one devojke koje gledamo u TV serijama i filmovima. I čitamo u limunada komercijalnim romanima. “Ne umem ja da pevam”, kaže. “Onda sam ja gluva”, zaključujem. “Hvaaaala na komplimeeentuu!”, rasteže Kler. Ili vodka, pošto sipa drugu čašu. Napolju je 3 stepena, Džuli je u hulahopkama i crnoj haljinici na bretele. “Hajde da nas slikaš”, vriska Kler. Fotografišem iz različitih perspektiva. Žablje, ptičje, s profila. Dok srčem supu, Kler odradi nekoliko selfija. Bacam se na spremanje viršli.

“Koliko ti je trajala najduža veza, Jana?”, pita me devetnaestogodišnja Kler. Stojim pored šerpe, masne kose, jer nisam sinoć imala ni vremena ni vode da je operem i treba da ispljunem devoj(či)ci od 19 godina da imam 24 i da nikad nisam imala dečka. Izgovorim to nekako, malo posramljeno. “Ma, svi su oni kreteni”, zaključuje iskapivši drugu čašu dok Džuli priprema svoje piće. “Zato ga i nemam”, uz olakšanje kažem, “a ti?” Objašnjava mi ukratko da je sa 16 imala dečka od 20 koji ju je prevario pa sada ima ovog novog koji svakodnevno boravi kod nas. Prelaze na priču o Kardašijanovima i njihovim bebama. Pomeram se na fotelju sa viršlama. Introvertna Džuli se oslobađa. Valjda su rum i(li) vodka delovali. Fotografiše se sa flašom. “It’s tequila tiiime!”, vrišti. Uzima bocu šardonea, nakreće je i snima se kako nakreće. Prisustvujem rijaliti šouu. Veliki brat lajv. Džulijina drugarica je komentarisala kako Kler jako seksi pleše. Maločas su brisale neke fotografije jer su “too hot”.

             Pretprošle nedelje me je Kler pitala da li se u Srbiji preuzimaju stvari iz Amerike izjavivši kako je to kul, to je ta globalizacija. Zbližavamo se, postajemo isti.

“Zar ne misliš da to i nije toliko kul”, pitam dok jedem čips, “da time ljudi gube svoj nacionalni identitet? Zamisli kad bismo svi bili isti.”

“To i jeste suština. Da svi budemo kao jedno”, zaključila je tada odsutno, kuckajući po telefonu.

             Odjednom shvatam zašto mi kao nacija odlazimo dođavola. Nije problem što preuzimamo američke trendove, već koje trendove preuzimamo. Polovne. Robu za šljam. Shvatam i zašto s njima ne mogu da razgovaram. Ja ne mogu da eksiram “two shots of tequila”. Njima nikada neće biti zabavnije da odu na karneval nego u klub. Ja ne mogu da ličim na njih i njihove drugarice sa veštačkim trepavicama i iscrtanim obrvama. Nisam se skoncentrisala da zabeležim koliko su puta izgovorile “fuck” i “shit”, niti sam želela da koristim njihovo pijanstvo pa da ih usnimim. Znam samo da su mi tri puta viknule “Good night, Jana! We love you, Jana!” i da su se tri puta vraćale. Po novac. Po studentsku karticu. Po ličnu kartu.

               Danas smo ponovo dve-tri rečenice razmenile, Kler i ja. Po jedan osmeh Džul i ja. Verovatno ćemo više kad opet popiju. Razbacan novac, studentske kartice, prljave čaše i poluispijene flaše i dalje stoje raštrkane po kuhinji. Ali, meni je duša nekako spokojnija.

U vreme kad sam išla u školu, što je bilo pre oko 15 godina, predavao je jedan nastavnik Mile. Ne znam i dalje ni da li mu je to nadimak ili pravo ime, ali znam da smo jedva čekali zamenu da nam on dođe i tu radost smo otvoreno iskazivali čak i pred nastavnicom kada najavi svoje odsustvo i koja je verovala da mi i ne naučimo mnogo kod nastavnika Mileta jer kad nas "na suvo" (bez upotrebe u rečenici) propita nastavke za prezent u petom osnovne, nismo se uvek proslavljali. Mi, s druge strane, u amovima bubanja svega za ove i one prilike (otelovljene u kontrolnim i pismenim zadacima), nekako smo i navikli da sve mora da ima pravilo - i kako gradiš vreme i kako tumačiš tekst. Nekad smo se možda osećali i malo nesigurno kada bi nastavnik Mile s nama obrađivao neko delo iz lektire, pa pitao nas za mišljenje (kao da je ono ikome bitno, bitno je što ti se naglasi da je važno, ili smo bar tako učeni).

Ali, voleli smo njegove časove. Pogotovo kad ne treba ništa hitno da se pređe, pa donese gitaru i zapeva neke stare pesme. Jedan od retkih koji nije imao favorita u odeljenjima, iako živimo u mestu gde gotovo svako svakoga poznaje. Nastavnik Mile je iz svakog izvlačio najbolje. Nastavnik kod kog na pismenom možeš dobiti visoku ocenu i da ne spomeneš da je drveće obuklo zelene haljine. Sećam se da je drugarica čitala nešto iz čitanke, a on je pitao u šta se tako udubila. Kaže, "čitam, nastavniče, "Ciganin hvali svoga konja", ja ovu pesmu obožavam." "Jako lepo", odgovorio je, i nije je primoravao da čita ono što se na času obrađivalo. Važno je bilo da i dalje čita kvalitetno, iako nije u kalupu plana i programa koji je neko odredio za taj dan.

Kada nije na nastavi, nastavnik Mile bio je u bilbioteci. U Domu kulture. Po ceo celciti dan. Uvek za svakog đaka tamo. Da popriča sa svakim ko je imao potrebu za razgovorom o bilo čemu. Često je govorio "Mene vide kad sednem s nekim na kafu u kafani posle 6 i odmah me cinkare ženi, ali me ne vide kad sam s decom u biblioteci."

Nastavnik Mile je shvatao potrebe tinejdžera i svi su bili njegova deca, koliko je to bilo moguće,bez obzira na to da li im je predavao. Nije želeo da idemo stranputicom ili da izlazimo u kafiće sa trinaest godina do posle ponoći, a želeo je i da se naši roditelji osećaju bezbedno. Osnovao nam je i klub, Alba Avis (lat. bela ptica), kao simbol neiskvarenih bića kojima su bila potrebna krila i izradio člansku kartu koju bismo pokazivali na ulasku na žurke. Postojala su pravila šta se sme unositi, a on je nadgledao. Uz njega smo naučili za rokenrol i da prepoznajemo kvalitetnu muziku. 

Nakon što je morao da iseli žurke iz Doma kulture, preselio nas je u fiskulturnu salu osnovne škole, što ću doživotno pamtiti, jer smo tamo i rođendane proslavljali. Sećam se da sam tog 6. ili 7. razreda jedini put u životu mogla da pozovem celu generaciju na žurku.

 Na svakoga je ostavio trag. Možda nisu svi postali doktori nauka, ali su svi njegovi bivši đaci (p)ostali dobri ljudi. 

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

«	Jun 2025					»
Po	Ut	Sr	Če	Pe	Su	Ne
						1
2	3	4	5	6	7	8
9	10	11	12	13	14	15
16	17	18	19	20	21	22
23	24	25	26	27	28	29
30

• Čestitamo!
• Zašto baš ja i zašto baš kritika?
• "Ja i ti - tri metra iznad neba"
• Pogled u ogledalu
• Modeli savršenstva Džejn Ostin i u 21. veku - Gospodin i gospođica Savršeni, da li oni zaista postoje?
• Zvezda padalica
• Da li je zaista vreme za odlazak?
• Neke stvari se ne mogu kupiti novcem. Za sve ostalo tu je Master Card.
• Slepi ubica
• Pčela

• Generalna [8]
• Beleske moje duse... [10]
• Misljenje o pojedinim delima [6]
• Sopstvena kritika [1]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom