Raspolozena za kritiku

Amerika

malakriticarka | 03 April, 2017 19:25

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

Ručam u pola sedam u zajedničkoj kuhinji apartmana u Belgruvu u studentskom domu dablinskog univerziteta. Naspram mene je ispijena flaša vodke od sinoć i poluprazna (ili polupuna?) čaša. Ni flašu ni čašu nisam ja upotrebila, ali me ipak inspirišu da napišem ove redove.

Večeras je tačno tri nedelje od kada sam u domu, a peta otkako sam u Dablinu. Došla sam sa dva kofera obuće i odeće, rancem i laptopom - to je ceo “inventar” fizičkih stvari. Duševni inventar, moralna odgovornost, je nešto teži. “Predstavljaš fakultet koji te je poslao. Predstavljaš Srbiju”, rečeno mi je kod kuće nekoliko puta. U ušima mi i dalje bruje reči druga koji svaki moj uspeh, makar i neznatan prokomentariše sa “bravo, ponosan” i s kojim sam se čula minut pre nego što sam prozvana da prođem kontrolu. “Zovem te samo da ti kažem da veruješ u sebe”, reče, “jer mi svi verujemo”. Od mene se očekuje. Uči, nauči, pokaži odakle dolazi. Stekni prijatelje usput.

             Subota jutro, 4. februar. U kuhinju ulazi zajapurena tanjušna devojka koja se predstavlja kao Džuli. Kažem da sam ja nova cimerka. Brzinski mi objašnjava da je Kler skoknula do Londona, a cimera nije ni videla. Upita me hoću li na pešačku turu, što sam uz žalost odbila jer sam morala u nabavku. Dva puta me je pozvala u pab, ali sam oba puta imala kratke rokove i obimne zadatke.

             Kler se vratila iz Londona. Njih dve su nastavile da posećuju pabove sa društvom. Osetila sam se izopštenom i, iskreno, tištilo me je to. Nije mi bilo svejedno što uđu u kuhinju dok perem sudove bez i najobičnijeg “Hi” i odmah izađu čim me vide. Kad su same raspričaju se poput najboljih drugarica, premda je jedna iz Bostona, a druga iz Kalifornije. Sa mnom razgovaraju preko papirića. Kao da postoji jaz između nas, iako niko nikom nije nikakva zla načinio. Po prvi put ne znam kako da se ponašam, kako da vodim konverzaciju dužu od “A gde se uključuje mikrotalasna i kako radi?”. Valjda je moment kad je Džuli pitala “Imaš li još neko pitanje?” bio znak da drugarice nećemo biti. Najbolniji trenutak beše kada su jedna drugu pitale imaš li časove sutra, dok ja pripremam sebi obrok. Trećoj osobi pitanje nije bilo upućeno. Verovatno nije bilo ni bitno.

            Pre neko veče, kada me je Kler pitala kakav mi je bio dan i kada smo se raspričale o cenama stanova i domova u Srbiji i Americi bilo mi je jedno od najsrećnijih. Mada ni tada nisam bila sigurna pita li me jer je zanima šta sam radila ili reda radi. Studira molekularnu biologiju i retko kada govori o svom fakultetu ili o nečemu što se tiče njene oblasti. Govor se najčešće svodi na priču o momcima i vršenje razmere koliko je ona dugo ignorisala momkovu poruku, a koliko on njenu. Toj nekoj večeri prethodio je neki dan kada sam preplakala. Sa svima na fakultetu sam u dobrim odnosima. Nikad mi se nije dogodilo da ne mogu s nekim da uspostavim kontakt. U četvrtak sam shvatila i zbog čega.

              Stigla sam kući u momentu kada su se spremale za grad. Iako sam se Džuli prethodno izvinila i rekla da mi javi kada idu sledeći put, ništa mi nije rečeno. Zasukala sam rukave i navalila na spremanje supe i viršli. Kler je izvadila vodku i led iz frižidera uz povremeno siktanje “fuuck” i đuskanje i pevušenje uz Džastina Bibera. “Lepo pevaš”, primetila sam, “jesi li nekada bila u horu?” “Ja? Ma, kakvi”, nasmeja se Kler. Baš kao one devojke koje gledamo u TV serijama i filmovima. I čitamo u limunada komercijalnim romanima. “Ne umem ja da pevam”, kaže. “Onda sam ja gluva”, zaključujem. “Hvaaaala na komplimeeentuu!”, rasteže Kler. Ili vodka, pošto sipa drugu čašu. Napolju je 3 stepena, Džuli je u hulahopkama i crnoj haljinici na bretele. “Hajde da nas slikaš”, vriska Kler. Fotografišem iz različitih perspektiva. Žablje, ptičje, s profila. Dok srčem supu, Kler odradi nekoliko selfija. Bacam se na spremanje viršli.

“Koliko ti je trajala najduža veza, Jana?”, pita me devetnaestogodišnja Kler. Stojim pored šerpe, masne kose, jer nisam sinoć imala ni vremena ni vode da je operem i treba da ispljunem devoj(či)ci od 19 godina da imam 24 i da nikad nisam imala dečka. Izgovorim to nekako, malo posramljeno. “Ma, svi su oni kreteni”, zaključuje iskapivši drugu čašu dok Džuli priprema svoje piće. “Zato ga i nemam”, uz olakšanje kažem, “a ti?” Objašnjava mi ukratko da je sa 16 imala dečka od 20 koji ju je prevario pa sada ima ovog novog koji svakodnevno boravi kod nas. Prelaze na priču o Kardašijanovima i njihovim bebama. Pomeram se na fotelju sa viršlama. Introvertna Džuli se oslobađa. Valjda su rum i(li) vodka delovali. Fotografiše se sa flašom. “It’s tequila tiiime!”, vrišti. Uzima bocu šardonea, nakreće je i snima se kako nakreće. Prisustvujem rijaliti šouu. Veliki brat lajv. Džulijina drugarica je komentarisala kako Kler jako seksi pleše. Maločas su brisale neke fotografije jer su “too hot”.

             Pretprošle nedelje me je Kler pitala da li se u Srbiji preuzimaju stvari iz Amerike izjavivši kako je to kul, to je ta globalizacija. Zbližavamo se, postajemo isti.

“Zar ne misliš da to i nije toliko kul”, pitam dok jedem čips, “da time ljudi gube svoj nacionalni identitet? Zamisli kad bismo svi bili isti.”

“To i jeste suština. Da svi budemo kao jedno”, zaključila je tada odsutno, kuckajući po telefonu.

             Odjednom shvatam zašto mi kao nacija odlazimo dođavola. Nije problem što preuzimamo američke trendove, već koje trendove preuzimamo. Polovne. Robu za šljam. Shvatam i zašto s njima ne mogu da razgovaram. Ja ne mogu da eksiram “two shots of tequila”. Njima nikada neće biti zabavnije da odu na karneval nego u klub. Ja ne mogu da ličim na njih i njihove drugarice sa veštačkim trepavicama i iscrtanim obrvama. Nisam se skoncentrisala da zabeležim koliko su puta izgovorile “fuck” i “shit”, niti sam želela da koristim njihovo pijanstvo pa da ih usnimim. Znam samo da su mi tri puta viknule “Good night, Jana! We love you, Jana!” i da su se tri puta vraćale. Po novac. Po studentsku karticu. Po ličnu kartu.

               Danas smo ponovo dve-tri rečenice razmenile, Kler i ja. Po jedan osmeh Džul i ja. Verovatno ćemo više kad opet popiju. Razbacan novac, studentske kartice, prljave čaše i poluispijene flaše i dalje stoje raštrkane po kuhinji. Ali, meni je duša nekako spokojnija.

Generalna | Sledeći | Prethodni | Komentari (0) | Trekbekovi (0)

Komentari

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb