Raspolozena za kritiku

Господин Грас се тог јутра пробудио са чудном језом испод коже. Већ двадесет година истим путем иде до своје адвокатске канцеларије и увек је корачао овако споро, опуштено. Све је некако било сиво – куће, прозори, сиви пси на асфалту. Угледа нешто црвено, мало заглављено између кошаре и ивичњака, влажно и дрхтаво. Нечије срце, окрњено са једне стране, лежало је на хладном коловозу и слабашно пулсирало. Господин Грас га пажљиво стави на свој длан. Сети се своје супруге.

Били су разведени већ нешто више од петнаест година. Његова супруга Ева није могла да се ухвати у коштац са његовом каријером. Није могла да прихвати његову страст према праву и понекад јој се чинило да гаји већу љубав према тој науцинего према њој самој. Она, ветеринар специјалиста, враћала се са посла у вечерње часове са теретом новог разочарења када би видела на сточићу у ходнику испред дневне собе жуту цедуљицу на којој је писало: “Драга, имам неодложни састанак.“ Спорим покретима скидала је шминку седећи испред тоалетног сточића у њиховој спаваћој соби. На тренутак би немарно окренула главу као да проверава да ли је, можда, у међувремену, нечујно ушао. Уместо његове фигуре била су само два јастука и прекривач са дезеном лишћа. Уморно се помирила са чињеницом да ће и ове ноћи сама грејати ледену постељину.

А онда, једног кишног јутра, баш као и овог, узела је свој лакирани црвени кофер, испразнила гардеробер и последњи пут крочила у сваку просторију. Желела је да упије мирисе, облике. На крају је погледала прстен. После петнаест година проведених на домалом прсту, утиснуо се у њега. Скинула га је уз извесни напор, а потом га одложила покрај исписане цедуљице. Прва за њега.

За петнаест прохујалих година, господин Грас изгледао је као старац. Проћелава седа коса вијорила се на ветру док се трудио да убрза ход. Дубоке бразде беху му усечене у чело и образе. Самоћа је била болна. Пробудио се са језом. Сањао је своју супругу. Дрхтавим рукама поливао је лице водом и кренуо на посао попивши шољу горке кафе. Све га је подсећало на дан кад му се цео свет срушио. Нашавши на ово мало створење, застао је. Иако је каснио на посао, бацио је ташну у прашину око себе  и узео у наручју несрећну животињу. Рањена је, али жива. Осетивши младићку снагу у клецавим коленима, зграбио је ташну и чупаво бело штене умрљано крвљу које му је већ лизало руку. Познавао је само једну особу која га може спасити. Трчао је. Саплитао се о флајере, бициклисте, аутомобиле, шетаче са љубимцима. Без даха, стигао је у амбуланту и видео смеђу косу покупљену у коњски реп.

„Ева!“, вриснуо је, стропоштавши се на прву клупу.

„Давиде!“ Жена лепих црта лица се окренула. Препознала је тај мушки глас. Дотрчала је и обухватила рукама штене које је цвилело.

„Сетио сам се тебе чим сам га угледао...“

Неколико тренутака стајали су једно наспрам другог. Пријатељи, љубавници, супружници, све су то били. Сада су се посматрали, анализирали, премеравали очима странаца.

„Има ли наде?“, упитао је. Осећао се као да му је грло посуто брашном, желео је толико тога да јој каже, да је моли за опроштај, повратак. Желео је да је загрли, да скочи на њу попут звери. Уместо тога, само је немо посматрао.

„Има, али, морала бих да пожурим, нема пуно времена.“

„А за нас?“

Погледом пуним сажаљења положила је руку на његове груди.

„Удата сам.“

Пратио их је до улазац у операциону салу. Гурнула је врата и са малим пацијентом продужила сама, док су се врата враћала ка њему. Једно срце иза тих врата наставиће да куца. На друго ће морати да заборави. Заувек.

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• Čestitamo!
• Zašto baš ja i zašto baš kritika?
• "Ja i ti - tri metra iznad neba"
• Pogled u ogledalu
• Modeli savršenstva Džejn Ostin i u 21. veku - Gospodin i gospođica Savršeni, da li oni zaista postoje?
• Zvezda padalica
• Da li je zaista vreme za odlazak?
• Neke stvari se ne mogu kupiti novcem. Za sve ostalo tu je Master Card.
• Slepi ubica
• Pčela

• Generalna [8]
• Beleske moje duse... [10]
• Misljenje o pojedinim delima [6]
• Sopstvena kritika [1]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom