Raspolozena za kritiku

9h - Probudila se iz košmara. Sanjala kako su me uhvatili da prepisujem na ispitu na masteru (posledica toga što taj predmet još nisam takla).

 

9.20 - Sedam da prevodim za ICT hub

 

9.50 - Kika laje, hoće da izađe na hladnoću. Kad god mama i tata negde odu, ona kao statua lava sedi ispred kapije i ni repom neće da makne.

 

10.30 - Završila prevod, šaljem ga mejlom i izlazom da vratim psa. Nje ni od korova. Žurka počinje. Derem se "Kiko, Kiko" po dvorištu, al’ džaba. Otperjala.

 

10.40 - Zove tata da mi da uputstva šta da joj dam da jede. “Drage volje”, rekoh, “samo kad bih je našla”.

 

10.55 - Usisavam predsoblje gde je Kika ležala.

 

11h - Telefon. Tata. "Jesi li ti normalna, mi smo otišli u pola 7, ti si je 4 sata pustila da landara!?" Pokušavam da objasnim da je sama bila nepunih pola sata.

 

11.05 - Mama je o svemu obaveštena. “Tvoje drugarice decu čuvaju, a ti jednog psa ne možeš da sačuvaš!!! Da si izašla napolje da je tražiš!”

 

11.10 - Obula patike i tatin stari duks, naoružala se povocem, ključem od kapije i parčetom ‘leba. Kika must be found. Prošišala ulicu iznad i ispod. Sramota me da vičem kao divljak u sred bela dana, a nje nema pa nema.

 

11.17 - Zove mama da izvidi situaciju. Objašnjavam da pas nije nađen. Daje dalja uputstva. “Siđi dole do mlina”, veli, “ne idi uzbrdo, ona dole prokopa rupu. Proveri da nije pored česme ili potoka. Zavuci se gde god ima neki prolaz, mora da je tu negde. Ti si kriva, nađi je.”

 

11.30 - Prsti mi se smrzli, nosam oklembešeni povodac u ruci, hleb između dva smrznuta prsta, jedva telefon vadim, da javim da nema vajde, idem u kuću. Preko puta ulice trava kao usred prašume, a iz trave vire Kikine uši! “Kiko!”, viknem. Prelazi ulicu, vrti mi se oko nogu kao sumanuta, a prljava kao da je iz naftalina izašla. Dajem hleb da je smirim, kačim povodac, besna i s olakšanjem.

 

11.38 - Mama, opet. “Nađena je”, odgovaram tonom Lignjoslava. Potrošila sam pola jutra tražeći je, zamrzla se i čeka me sedam planova rada.

 

11.45 - Serviram joj da jede, smeštam na terasu, sipam vodu. Ona me gleda, onako pseći, delom kao krivac, a delom samo što ne kaže “Šta mi možeš?” i nastavlja da krcka granule i lapa vodu. Vala baš, šta joj mogu? Kako mama kaže razneženim glasom “neeeemoj da je grdiš, ona je mala.” Aha. Mala. Peta joj godina.