Raspolozena za kritiku

Te noci, iako na Andreinoj žurci punoletstva, bili su sami. Samo ona i on. Ema i Marko. Dva sveta, koliko ista, toliko i različita. Uklapali su se kao delovi slagalice, polovi magneta, u stalnoj težnji, potrazi i nemogućnosti da se pronađu. Jedan mali deo slagalice zvani hrabrost im je nedostajao. Noć je već poodmakla, bilo je oko dva sata. Gorki list je odradio svoj deo priče. Veći deo. Možda i glavni. Možda se sve to dogodilo zahvaljujući njemu. Sva ta osećanja skrivana već dve godine. Strah od poraza, od odbijanja. Samopouzdanje kojeg nema. Strah od reči NE koja ima moć da skrati i najduži put sreće.

“Dodji da ti pokažem nesto”, rekao joj je i pružio ruku. Iskrali su se iz sobe u kojoj su svi đuskali pod opijumom. Bez ujednačenog ritma, kao da je to najobičnija, mehanička radnja.

“Gde me vodiš?”, upitala ga je. Držao ju je za ruku i gotovo trčao uza stepenice, na sprat, ka potkrovlju. Piće je bilo na vrhuncu svoje uloge. Počela je da se sapliće. Marko je već bio polutrezan.

“Hej, uspori, bre, malo!”

“Ovako ćemo brze stići”, sagnuo se i uzeo je u naručje. Njena loknasta kosa vijorila se dok je ona mlatila glavom zabacujući je.

“Wohooow!”, vrištala je od sreće. Prijala joj je brzina kojom se Marko kretao, po dva-tri stepenika odjednom.

Potkrovlje. Baš ga je tako zamišljala. Malena, pomalo skučena sobica, u kojoj je bilo sve od drveta, rucno rađeno. I prozorčić na krovu. Jos jedan, malo veći. Uzeo je ćebe sa neke stolice koja se nalazila tu u sred tmine. Otvorio je veći prozor, pod tolikim nagibom da je do krova bilo potrebno samo se odupreti šakama. Izbacio je ćebe, provukao ruke kroz ram okna i pomolio glavu. Hladan vetar prijao je njegovom licu, još rumenom od pijanstva. Izbacio je gornji deo tela, odupirući se svom težinom ruku. Noge su mu još visile i spajale ga sa potkrovljem. Seo je zadnjim delom, izvukao noge, a potom i Emi pružio ruke.

“Zima mi je”, rekla je drhteći i žmirkala u noć. U stomaku joj je bilo toplo, u ustima još ukus vina i nekih grickalica koje je usput jela da bi sprečila napad mučnine koji bi mogao naleteti u pogrešno vreme. Jer, u tom trenutku joj je prišao Marko. Grad ispod njih se sijao pod mesečevom svetlošću. Reka koja je poprimila boju noći. Ona i Marko na krovu zgrade, Dečko koji je bio predmet obožavanja svih devojaka u školi. Jedini koji nije koristio nikakva narkotička sredstva. Bio je tako poseban. Plava kosa, nežne crte lica, razvijeni mišići. Tople, mekane ruke, izvajani prsti, sportista. Uvio ju je u ćebe. Nebo je postajalo bakarno. Bilo je četiri ujutru. Zvezde su se topile pod tom crvenkastom bojom. Negde u daljini nazirao se plavičasti oblačak koji pokušava da se probije. Kroz nekoliko sati, osvanuće novi dan. Polako su se treznili na toj blagoj hladnoći letnje noći. Naslonila se na njegovo rame i zarila glavu u njegov vrat. Mirisao je na STR8, iako su onoliko vremena proveli u zadimljenoj prostoriji. Ništa više nisu čuli, osim sopstvenog disanja.

“Dođi.” Seli sun a crepove krova, u poluležećem položaju.

“Ne mogu da verujem”, nehotice je izgovorila. Te četiri reči kao da su se već neko vreme borile da skliznu s njenih usana.

“Šta to?”

“Ma, ništa, smejaćeš se”, pokušavala je da se izvuče iz neprijatne situacije.

“Haaajde, reci mi, mooolim te!” Bio je viši od nje, godinu i po dana mlađi, ali je tog trenutka delovao kao petogodišnji dečak.

“Zaboravila sam dole telefon, eto šta!”, nasmejala se. Marko je prodirao duboko u njene oči.

“Ima tu još nešto”, rekao je. Od petogodišnjeg dečaka, vratio se u šesnaestogodišnjeg.

“Zašto misliš da bih imala još nešto da kažem?”

“Zato što znam. I zato što imam i ja.” Gledala je negde daleko I udisala miris noći. Odbijanje joj se sada činilo tako dalekim. Možda je ovo poslednja prilika da mu kaže. Ionako će kroz mesec i po završiti srednju školu i ta priča će ostati nedorečena. A možda bi mogla da bude i započeta. Zaustila je, ali ju je on zaustavio.

“Mislim da znam o čemu se radi”, rekao je. Podigao je ruku u vazduh. Zvezda padalica je lagano padala u nepoznato, čemu se isprečila njegova ruka na kojoj je i ostala. Počela je da se kruni, pretvarajući se u srebrni prah, ali ipak zadržavši svoj oblik. Pružio joj je ruku.

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• Čestitamo!
• Zašto baš ja i zašto baš kritika?
• "Ja i ti - tri metra iznad neba"
• Pogled u ogledalu
• Modeli savršenstva Džejn Ostin i u 21. veku - Gospodin i gospođica Savršeni, da li oni zaista postoje?
• Zvezda padalica
• Da li je zaista vreme za odlazak?
• Neke stvari se ne mogu kupiti novcem. Za sve ostalo tu je Master Card.
• Slepi ubica
• Pčela

• Generalna [8]
• Beleske moje duse... [10]
• Misljenje o pojedinim delima [6]
• Sopstvena kritika [1]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom