Raspolozena za kritiku

Nastavnik Mile - revolucionar jednog doba

malakriticarka | 19 Novembar, 2020 13:49

U vreme kad sam išla u školu, što je bilo pre oko 15 godina, predavao je jedan nastavnik Mile. Ne znam i dalje ni da li mu je to nadimak ili pravo ime, ali znam da smo jedva čekali zamenu da nam on dođe i tu radost smo otvoreno iskazivali čak i pred nastavnicom kada najavi svoje odsustvo i koja je verovala da mi i ne naučimo mnogo kod nastavnika Mileta jer kad nas "na suvo" (bez upotrebe u rečenici) propita nastavke za prezent u petom osnovne, nismo se uvek proslavljali. Mi, s druge strane, u amovima bubanja svega za ove i one prilike (otelovljene u kontrolnim i pismenim zadacima), nekako smo i navikli da sve mora da ima pravilo - i kako gradiš vreme i kako tumačiš tekst. Nekad smo se možda osećali i malo nesigurno kada bi nastavnik Mile s nama obrađivao neko delo iz lektire, pa pitao nas za mišljenje (kao da je ono ikome bitno, bitno je što ti se naglasi da je važno, ili smo bar tako učeni).

Ali, voleli smo njegove časove. Pogotovo kad ne treba ništa hitno da se pređe, pa donese gitaru i zapeva neke stare pesme. Jedan od retkih koji nije imao favorita u odeljenjima, iako živimo u mestu gde gotovo svako svakoga poznaje. Nastavnik Mile je iz svakog izvlačio najbolje. Nastavnik kod kog na pismenom možeš dobiti visoku ocenu i da ne spomeneš da je drveće obuklo zelene haljine. Sećam se da je drugarica čitala nešto iz čitanke, a on je pitao u šta se tako udubila. Kaže, "čitam, nastavniče, "Ciganin hvali svoga konja", ja ovu pesmu obožavam." "Jako lepo", odgovorio je, i nije je primoravao da čita ono što se na času obrađivalo. Važno je bilo da i dalje čita kvalitetno, iako nije u kalupu plana i programa koji je neko odredio za taj dan.

Kada nije na nastavi, nastavnik Mile bio je u bilbioteci. U Domu kulture. Po ceo celciti dan. Uvek za svakog đaka tamo. Da popriča sa svakim ko je imao potrebu za razgovorom o bilo čemu. Često je govorio "Mene vide kad sednem s nekim na kafu u kafani posle 6 i odmah me cinkare ženi, ali me ne vide kad sam s decom u biblioteci."

Nastavnik Mile je shvatao potrebe tinejdžera i svi su bili njegova deca, koliko je to bilo moguće,bez obzira na to da li im je predavao. Nije želeo da idemo stranputicom ili da izlazimo u kafiće sa trinaest godina do posle ponoći, a želeo je i da se naši roditelji osećaju bezbedno. Osnovao nam je i klub, Alba Avis (lat. bela ptica), kao simbol neiskvarenih bića kojima su bila potrebna krila i izradio člansku kartu koju bismo pokazivali na ulasku na žurke. Postojala su pravila šta se sme unositi, a on je nadgledao. Uz njega smo naučili za rokenrol i da prepoznajemo kvalitetnu muziku. 

Nakon što je morao da iseli žurke iz Doma kulture, preselio nas je u fiskulturnu salu osnovne škole, što ću doživotno pamtiti, jer smo tamo i rođendane proslavljali. Sećam se da sam tog 6. ili 7. razreda jedini put u životu mogla da pozovem celu generaciju na žurku.

 Na svakoga je ostavio trag. Možda nisu svi postali doktori nauka, ali su svi njegovi bivši đaci (p)ostali dobri ljudi. 

Komentari

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb