Raspolozena za kritiku

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.

Ja sam Jana. Ovom rečenicom započinjem svaki susret, pa ću tako i ovaj susret sa vama. Nisam završila filološki fakultet, nisam ga ni upisala, a nisam još stigla ni do čuvenog jednog koraka koji bi me delio od njega, te ćete se stoga sigurno upitati „Kako jedna 17-ogodišnja devojčica može kritikovati bilo kog pisca?“ Kreirala sam stranicu iz želje da podelim sa drugima sopstveno mišljenje o delima koja su na mene ostavila veliki utisak, čije ću se sadržine sećati i kroz 10 godina i koja će pomoći mojoj mašti da izrodi što više ideja koje bi mi koristile pri pisanju romana započetom pre nepune dve godine. Obično ne komuniciram na ovako komplikovan način, pa primećujem da sam krenula filozofskim putem. Ovde neću komentarisati dela velikih književnika poput Tolstoja, Dostojevskog, Šolohovog. Njih prepuštam kritici onih koji su kompetentni tome i koji su dostojni da ih kritikuju. Ja ću pokušati da „izvučem“ iz senke neka dela možda „malih“ pisaca, ali koja takođe mogu biti od velikog značaja. Dela koja neki od vas sigurno znaju, ili će probuditi želju onima koji ih nisu pročitali da ih potraže u bibliotekama. Smatram da je dovoljno ovo što sam o sebi rekla, s tim da ću dodati da pohađam treći razred Gimnazije u Mladenovcu i da mi je velika želja da upišem Filološki fakultet u Beogradu. Za sada mi nije prioritet da postanem kritičar, ali ko zna šta budućnost nosi? Ipak, sve je relativno!

Svoj prvi kritički osvrt usmeriću ka delima Federika Moće. Počnimo sa visine od „Tri metra iznad neba“. Prvi italijanski pisac koga sam čitala. Prvo delo koje me inspiriše da iskažem neko svoje mišljenje. Prva knjiga, posle „Marli i ja“, čije sam čitanje završila u suzama. Na samom početku, čitajući Moćinu kratku biografiju na koricama knjige, iznenadila sam se uvidevši da je on napisao samo tri romana. A onda sam se tome još više začudila po završetku čitanja. Naviknuta na američke „limunade“ i „laka“ dela, zaista je bilo pravo osveženje osećati posle svake okrenute strane koju sam proždrljivo čitala, da se neko vratio u tinejžerske dane, 20 godina unazad. Potpuno novi osećaj, bar za mene, kada, dok čitam, osećam da pripadam toj družini. Step, Babi, Polo, Paola i ostali članovi te ekipe postaju moji prijatelji. Izvanredan način opisivanja, koji ne ostavlja nikog ravnodušnim, pri kome mi vetar struji kroz kosu dok Step vozi motor neverovatnom brzinom, a Babi je prilepljena uz njega. Opisi koji dostižu 3D tehnologiju! Iskreno prijateljstvo, sreća, bes, suze, patnja i poneka noć kajanja protkani u 300-tinak strana. Ljubav i žar koji se smenjuju sa strašću. To prijateljstvo, bez izdaje, kada bi drug za druga bio spreman da učini sve i da to pokaže delima, ne rečima. Moća je odnose iz, sada čini se, nekog tako davnog vremena, vremeplovom preneo u sadašnje. Ono za šta bismo rekli da je možda staromodno, otrcano, izjanđalo, predstavio je modernim. Zapravo, sve novokomponovane pisce koji su zahvaljujući „limunadama“, postali takozvani umetnici preko noći, on je nadmašio, uspostavio novi model modernog pisanja. Vratio mi je veru u postojanje gospodina Pravog, da romantika još uvek nije iščezla. Ili bar ne sasvim. Razmišljam, da li zaista živimo toliko urbanim životom koji nas je naterao da zaboravimo postojanje princa na belom konju? Jesmo li zaboravili šta znači voleti, šta je ljubav? Umemo li da cenimo žrtve koje drugi čine zbog ljubavi prema nama? Umemo li da uzvraćamo ljubav ili smo postali toliko egocentrični da smo zaboavili na postojanje drugih oko nas samih? Da ne bude da samo hvalim piščevo delo, mada bar po mom mišljenju definitivno zaslužuje svaku pozitivnu kritiku, potrudiću se da budem koliko-toliko nepristrasna. Ali, opet, ovo nije kritika piscu, ovo je kritika društvu. Bez obzira što se radnja odvija u Italiji, pokazuje nam da u ma kom delu sveta živeli, pravila „viših“ i „nižih“ slojeva vladaju. U Paolu vidim osobu koja stiče uslove za život (a pod osnovnim uslovom se danas može jedino smatrati novac, sredstvo kojim plaćamo na nevidljivi način svoj položaj u društvu), ali koja razmišlja i o tome šta će se dogoditi sutra. Ali, kao što se može primetiti, Step je, ipak, onaj oko koga se devojke „lomataju“. On, ispod čije grubijanske kože se krije nešto mnogo tananije, nežnije, što se otkriva prilikom njegove posete majci u bolnici; on kojije sagradio svoj sopstveni oklop, neprobojnu ljušturu, počašćen nečim što nije ni bilo namenjeno njemu, a daleko od toga da je to uopšte i imalo veze sa njim; ponavljam, on, bi danas mogao postati merilo savršenog dečka. Ne savršenog, takav ne zadovoljava kriterijume mlade devojke. On je merilo traženog, željenog dečka, dečka koji bi probudio u devojci osećaj ne princeze – to je već opis razmažene osobe, već ženstvenosti, privlačnosti. A nasuprot njemu je Babi, devojka iz imućne porodice, koja protivno svojoj volji, ipak pada na njegove čari. Možda je ovo protivno trebalo da stoji pod navodnicima. Možda i ne. Možda je njihovo spajanje nastalo baš kao što množenjem dva minusa dobijamo plus. Iz međusobne odbojnosti nastala je privlačnost. On ne razmišlja o sutrašnjem danu, za njega je svaki dan jedinstven, poseban, nema reprizu. Njegovo vreme kao da leti, on ga nema u tolikoj meri da uopšte može o nečemu da razmišlja, u njemu možete samo nekoliko puta videti tračak istinske tuge: pri majčinoj smrti, Polovoj pogibiji i trenutku kada se njegov i Babin odnos okončava. Pročitala sam i nastavak pod nazivom „Želim te“, ali, ne mogu reći da je toliko sočan kao ovaj. Da sadrži toliko slatkih, ljutih, gorkih i kiselih ukusa. Ponekad mi se čini da se pisci prosto „isprazne“ na svom prvom delu. Prvi put daju svoj maksimum ili bar ono najbolje. Valjda zato što će se posle dobro kotirati i sledeće pa makar ne bilo ni upola dobro kao to, jer su stekli reputaciju. Kada prvi put probiju led, plivanje ne predstavlja veliki problem. No, pošto uviđam da se rasplinjujem i proširujem ka temama kojima ovde svakako nije mesto, zaokružiću ovu celinu još jednom mišlju i još jednim detaljem koji bi svakako zaokupio pažnju svakog čitaoca, koji predstavlja poseban začin ovom delu, čime mu daje posebnu aromu: Da li nas je nova tehnologija u vidu koje, eto, ja na neki način i komuniciram sa vama, da li nas je ona toliko zaslepela i onemogućila našim umovima razvitak mašte? Setite se kada ste poslednji put poslali pismo voljenoj osobi makar ona bila u sobi do vaše, živela negde u vašem komšiluku ili pak negde daleko od vas? Kada ste joj poslednji put poslali pismo, a kada mejl ili SMS poruku? I ta misao me okupira dok mi pred očima još uvek blista Stepov grafit, ili bolje rečeno, izjava ljubavi Babi: „Ja i ti, tri metra iznad neba“.

Dve police. Enciklopedije pedantno poređane jedna do druge u istoj ravni. Dela Platona, Tolstoja, Dostojevskog, Šolohova, Crnjanskog. Zeleni krevet, star 15-ak godina.. Bila sam mala kada je kupljen. Ormar sa kaputima i gornjim delom u kome je posteljina. Ja. Sedim za računarom. Svetlo u sobi je prigušeno. Grickam čokoladnu napolitanku, uživam u njenom ukusu. Sedim sa nogama prekrštenim u turski sed, laktom na radijatoru, prsti mi ovlaš dodiruju tastaturu. Pobegla mi je misao. Ne mogu tog trenutka da se setim šta sam želela da napišem. Iz zvučnika , Avrilin glas smenjuje Ceca. Koji kontrast, pomišljam. Vidim na monitoru 18-godišnju devojčicu, loknaste kose. Osmehuje mi se. Pravi pozu kao da ću je fotografisati. Čujem dva poznata glasa s druge strane. Shvata da ja i jesam upravo ta koja snimam. Mira Bobić Mojsilović i Dušan Stojković stupaju na scenu. Držim kameru nepomično, u nemoći da se pokrenem. Drže njenu knjigu. Vidim korice dizajnirane baš po mom ukusu. I naslov o kome sam mastala. “Hej!”, uzvikujem, ali ona kao da me ne čuje. Niti bilo ko od njih. Dušan, inače moj bivši profesor srpskog, a kako zaključujem i kritičar, vodi reč.”Smatram ovu knjigu veoma zrelom za godine mlade dame koja čitaoca vodi kroz život grupice tinejdžera na poučan način prožet duhovitošću.” To kaže ON, koji ni Mirjanine romane ne bi tako pohvalio. Tu su još dve profesorke iz moje škole. Jedna zna sadržinu romana i obe potvrđuju istinitost Dušanovih tvrdnji. Slušam ih kako govore o toj jednostavno komplikovanoj knjizi. Moja komplikovano zakomplikovana, baš kao i ja, zato verovatno nikad i neće videti svetlost dana. Nikad neće stići kraj svih delova, jer je i moj život tek počeo. Uvrćem pramen kose. Besna, ljuta, razočarana, ljubomorna, izgubljena, u sopstvenom svetu polovične mašte , prikazu nerealnosti, svetu koji mi daje odgovore kakve ja želim, ne kakvi su zaista. U svetu “created by me”, ili ga možda nisam ni ja stvorila, koji postoji od pre dve godine, nastao slučajno, spontano. Možda je već i bio stvoren, čekao na mene, a ja sam bila ta koja ga je prhvatila i prepoznala. Gledam je. Kao od šale rasprodaje knjige, neke poklanja. Slika bledi. Ne verujem. Čak i ona koja je znala za moj rad je podržava. Kako je ta devojka uopšte pogodila da piše na potpuno isti način kao ja i kako joj je pala na pamet apsolutno ista ideja? Vidim je. Profesorku. Zaverenički mi govori, “Ovo si ti za godinu dana” i namiguje mi. Nije me izdala. Nije nikom rekla o čemu sam pisala. Prošlo je 10 minuta. Bože, kako vreme leti… Pojavljuju se slova na monitoru, Comic Sans format. Jedva prepoznajem sopstveni tekst. I nastavljam da pišem. I pisaću. Čak i ako nikad ne objavim, pisaću. A znate zašto? Zato što, kako bi Džudi Blum rekla, pišem iz sebe. Ne zato što hoću ili što želim, što sam sebi zadala cilj, nego što moram jer imam potrebu. Nisam još sve rekla, dosta toga je ostalo nedorečeno. Većina. Ogroman deo. Jos čitav moj život. Dosta toga što treba istražiti, proveriti, uputiti druge da ne prave iste greške znajući da će ih praviti, jer izazov je najveće iskušenje. I zato, dokle god budem imala snage, volje, želje, potrebe da hranim svoj svet novim polulažnim informacijama, dok imam mašte i inspiracije, sve što mogu da obećam jeste pisaću! I sa tim rečima, krećem u novo poglavlje…

"Tebi ću reći kao sto sam već ranije govorila, pravi muskarac će na kraju doći...". Rečenica pročitana u romanu Aleksandre Poter "Moj gospodin Savršeni". Iza tog naslova ne može se ni naslutiti priča o "upoznavanju" sa gospodinom Darsijem, likom iz romana Džejn Ostin "Gordost i predrasuda". Iako je isuviše jednostavna, ne preterano maštovita (ideja je za uzrast četrnaestogodišnjeg deteta), mada korica izuzetnog atraktivnog dizajna, opisima tog "savršenog" čoveka, probudila je u meni želju da pročitam i Džejnin roman. Bez obzira na to što nisam preterani ljubitelj klasika, kao redovni član Centra za talente, rešila sam da se posvetim analiziranju njenih dela. Pristupila sam joj kao izazovu čim sam u predgovoru koji je napisao Dušan Puhalo pročitala da je delo objavljeno 1813. godine. Skoro pre dva veka!

"Opšte je poznata činjenica da je bogatom neoženjenom čoveku žena neophodna", glasila je prva rečenica koja će mi, čini se, zauvek ostati urezana u pamćenju. Džejn kao da je znala na koji način da izazove čitaoca. Rečenica koja odiše mirisom starosti knjige čikala me je da nastavim. Nepomično me posmstrala na toj petoj strani romana gde i počinje priča o interesovanjima, razmišljanjima i željama članova imućnih porodica i onih koji to svim svojim bićem žele da postanu. Odmah sam znala da Džejn i ja nećemo tako lako prekinuti druženje. Jeste mi izgledalo nemoguće povezati taj period sa današnjicom, ali, očigledno, neka pravila ne poznaju vreme i retko se menjaju mada su te promene mizerne.

Evo prve činjenice koja vam može ukazati na to: Koliko osoba, da preciziram, ženskih osoba, bi smatralo muškarcem iz snova nekog poput Ficviljema Darsija? Muškarca koji je, na prvi pogled gord, ne tako prijatan i koji, povrh svega, retko u kojoj osobi vidi nekog dostojnog sebi da mu parira u inteligenciji i promišljenosti. Uistinu, bile su mi potrebne tri nedelje da proučim sve varke koje je Džejn postavila svojim junacima, a koji su se možda i nesvesno polako otkrivali pred čitaocima.  Lagano skidajući slojeve maske, shvatila sam zbog čega je Darsi bio u pravu. Plemenitost i suviše velika dobrota, koji bi radije mogli biti opisani kao naivnost, a koje je posedovala istoimena Džejnina junakinja iz porodice Benet, svakako nije bila privlačna Darsiju koliko gospodinu Bingliju, njegovom prijatelju.

 

Elizabetina majka, najblaže rečeno, puna kompleksa zbog (ne)pripadanja nivou bogatih porodica iz potrebe za samodokazivanjem da nije manje vredna od već pomenutih, prikazuje sebe kao površnu i, može se reći, priprostu osobu, čiji vidik seže samo dotle da soje čerke udomi u kuće bogatih mladića. Gospodin Benet, plahovite naravi, ne ističe bez ikakvog razloga sve vrline Elizabete, dok druge smatra nedovoljno zreli, ili pak, sebičnim da bi bili sposobni da misle o bilo čemu drugom osim o sebi, za šta je idealan primer Lidijinog iznenadnog nestanka sa Vikamom.

 

Ono što me je posebno obradovalo jeste to što je Džejn na tako jednostavan, pa ipak poseban način oživela likove, usmerila ih na put ka sreći, unapred znajući njihovu sudbinu, da je bilo skoro nepotrebno koristiti bilo kakvu literaturu u cilju boljeg razumevanja. Elizabetu sam "ostavila" za kra. Devojku koju smatram savršenom upravo zbog njene nesavršenosti. Mišljenje joj se, prema Darsiju, zasnivalo na predrasudama (na kraju krajeva i čitaocima se zasniva na istom prateći ponašanje likova i njihova razmišljanja), ali ona ipak priznaje da je pogrešila.To je suština čovečnosti.

 

I, za kraj, evo zašto sam odlučila da pišem baš o Džejn Ostin i o ovom delu odmah posle komentara na delo Federika Moće. Step i Babi, bar u mojim očima, su osavremenjeni Darsi i Elizabet. Sa tom razlikom da su kočije zamenili motori i da je češći fizički od verbalnog sukoba. A i danas su frajeri na ceni. To je samo konstatacija.

 

Da li gospodin, odnosno gospođica Prava postoje? Univerzalni odgovor ne postoji. Ali, jedno je sigurno: ako bi ta idealna osoba postojala, sigurno je ne biste primetili. Ili bi upravo to savršenstvo preraslo u njenu lošu odliku

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Te noci, iako na Andreinoj žurci punoletstva, bili su sami. Samo ona i on. Ema i Marko. Dva sveta, koliko ista, toliko i različita. Uklapali su se kao delovi slagalice, polovi magneta, u stalnoj težnji, potrazi i nemogućnosti da se pronađu. Jedan mali deo slagalice zvani hrabrost im je nedostajao. Noć je već poodmakla, bilo je oko dva sata. Gorki list je odradio svoj deo priče. Veći deo. Možda i glavni. Možda se sve to dogodilo zahvaljujući njemu. Sva ta osećanja skrivana već dve godine. Strah od poraza, od odbijanja. Samopouzdanje kojeg nema. Strah od reči NE koja ima moć da skrati i najduži put sreće.

“Dodji da ti pokažem nesto”, rekao joj je i pružio ruku. Iskrali su se iz sobe u kojoj su svi đuskali pod opijumom. Bez ujednačenog ritma, kao da je to najobičnija, mehanička radnja.

“Gde me vodiš?”, upitala ga je. Držao ju je za ruku i gotovo trčao uza stepenice, na sprat, ka potkrovlju. Piće je bilo na vrhuncu svoje uloge. Počela je da se sapliće. Marko je već bio polutrezan.

“Hej, uspori, bre, malo!”

“Ovako ćemo brze stići”, sagnuo se i uzeo je u naručje. Njena loknasta kosa vijorila se dok je ona mlatila glavom zabacujući je.

“Wohooow!”, vrištala je od sreće. Prijala joj je brzina kojom se Marko kretao, po dva-tri stepenika odjednom.

 

Potkrovlje. Baš ga je tako zamišljala. Malena, pomalo skučena sobica, u kojoj je bilo sve od drveta, rucno rađeno. I prozorčić na krovu. Jos jedan, malo veći. Uzeo je ćebe sa neke stolice koja se nalazila tu u sred tmine. Otvorio je veći prozor, pod tolikim nagibom da je do krova bilo potrebno samo se odupreti šakama. Izbacio je ćebe, provukao ruke kroz ram okna i pomolio glavu. Hladan vetar prijao je njegovom licu, još rumenom od pijanstva. Izbacio je gornji deo tela, odupirući se svom težinom ruku. Noge su mu još visile i spajale ga sa potkrovljem. Seo je zadnjim delom, izvukao noge, a potom i Emi pružio ruke.

“Zima mi je”, rekla je drhteći i žmirkala u noć. U stomaku joj je bilo toplo, u ustima još ukus vina i nekih grickalica koje je usput jela da bi sprečila napad mučnine koji bi mogao naleteti u pogrešno vreme. Jer, u tom trenutku joj je prišao Marko. Grad ispod njih se sijao pod mesečevom svetlošću. Reka koja je poprimila boju noći. Ona i Marko na krovu zgrade, Dečko koji je bio predmet obožavanja svih devojaka u školi. Jedini koji nije koristio nikakva narkotička sredstva. Bio je tako poseban. Plava kosa, nežne crte lica, razvijeni mišići. Tople, mekane ruke, izvajani prsti, sportista. Uvio ju je u ćebe. Nebo je postajalo bakarno. Bilo je četiri ujutru. Zvezde su se topile pod tom crvenkastom bojom. Negde u daljini nazirao se plavičasti oblačak koji pokušava da se probije. Kroz nekoliko sati, osvanuće novi dan. Polako su se treznili na toj blagoj hladnoći letnje noći. Naslonila se na njegovo rame i zarila glavu u njegov vrat. Mirisao je na STR8, iako su onoliko vremena proveli u zadimljenoj prostoriji. Ništa više nisu čuli, osim sopstvenog disanja.

“Dođi.” Seli sun a crepove krova, u poluležećem položaju.

“Ne mogu da verujem”, nehotice je izgovorila. Te četiri reči kao da su se već neko vreme borile da skliznu s njenih usana.

“Šta to?”

“Ma, ništa, smejaćeš se”, pokušavala je da se izvuče iz neprijatne situacije.

“Haaajde, reci mi, mooolim te!” Bio je viši od nje, godinu i po dana mlađi, ali je tog trenutka delovao kao petogodišnji dečak.

“Zaboravila sam dole telefon, eto šta!”, nasmejala se. Marko je prodirao duboko u njene oči.

“Ima tu još nešto”, rekao je. Od petogodišnjeg dečaka, vratio se u šesnaestogodišnjeg.

“Zašto misliš da bih imala još nešto da kažem?”

“Zato što znam. I zato što imam i ja.” Gledala je negde daleko I udisala miris noći. Odbijanje joj se sada činilo tako dalekim. Možda je ovo poslednja prilika da mu kaže. Ionako će kroz mesec i po završiti srednju školu i ta priča će ostati nedorečena. A možda bi mogla da bude i započeta. Zaustila je, ali ju je on zaustavio.

“Mislim da znam o čemu se radi”, rekao je. Podigao je ruku u vazduh. Zvezda padalica je lagano padala u nepoznato, čemu se isprečila njegova ruka na kojoj je i ostala. Počela je da se kruni, pretvarajući se u srebrni prah, ali ipak zadržavši svoj oblik. Pružio joj je ruku.

“Ovo je za tebe”, rekao je. Ništa više nisu govorili. Pogledi su govorili sve. Ostali su tu u čarobnim trenucima jutra. A onda, kada su pogledali u dlan zvezdanog praha više nije bilo. On je čuvao tu Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4 njihovu malu, čak još uvek i neizgovorenu tajnu.

Normal 0 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Ovo pitanje sam sebi postavila nakon čitanja romana „Idi, vreme je“, Marije Jovanović. Realno opisani likovi i fino ukomponovane rečenice koje u stvari nama, mlađim i nedovoljno upućenim čitaocima govore o jednom davnom periodu kada je postojala takozvana SFRJ čiji je predsednik, neprikosnoveni vladar, bio drug Josip Brioz Tito. Period rokenrola. Kada se Tito, kao brižan roditelj starao da ovaj narod, njegova „deca“, bez ikakvih smetnji mogu da posete bilo koju teritoriju. Period kada nismo bili sami i kada smo imali ugled i poštovanje drugih zemalja. Tada, u tom vremenu (deluje tako daleko posle svega što smo pretrpeli) živeli su Danilo i njegova četrnaest godina mlađa sestra Jovana.

 

Svetlana, njihova majka, sedam godina nakon njihovog rođenja, preminula je. Bila je poodmakla faza tumora mozga. Marko, Svetlanin suprug, zbog teškog šoka preživljenog usled Svetlanine smrti, nije mogao da se stara o Jovani, te je, na neki način, Danilo igrao ulogu i oca i brata već u njenom detinjstvu. Duhovni učitelj, prijatelj, učitelj – sve je to bilo grupisano u jednu osobu koja je imala je imala veliki autoritet u Jovaninoj svesti. Oslonac i podrška. Bratovljeva neizmerna ljubav i svi pedagoški postupci  su je možda učinili razmaženom, ali ja ih rekla sigurnom u sebe i bez dlake na jeziku. To više nije bio period Tita. Sada je Sloba došao na vlast.

 

Ne znam, ne sećam se kako je taj režim funkcionisao, nisam bila toliko svesna svega što me okružuje. Iskreno, i sada kad vidim okolinu, nekako mi je lepše da jednostavno uronim u svet knjiga, probudim se na drugom kontinentu ili bar nekoj drugoj priči. U tuđem životu, ne svom. Nekada davno kada su postojali tzv. „kućni učitelji“ i kada je za devojke obrazovanje bilo apsolutna besmislica, selidbom u taj drugi svet bili dobili biste dijagnozu psihički poremećene osobe. Danas to čine milioni ljudi. Kada nismo u mogućnosti ovaj celokupni svet da izmenimo, bar su nam učinili mogućim da sopstveni svet izgradimo, gde ćemo u likovima, više ili manje stvarnim pronalaziti svoje nove komšije. Tako su Danilo i Jovana postali moji „novi“ susedi.

 

Dakle, znam samo da je Miloševićevo stupanje na političku scenu značilo da dolazi neko novo vreme, koje će obrisati trag, potruditi se da ukloni i najmanji dokaz da je ono što je nekad bilo postojalo. Znate, po načelu „Prošlost je istorija, budućnost je misterija, zato se ovo sadašnje vreme zove prezent. Poklon“. E, tako je bilo i sa nama. Budućnost je bila prava zagonetka. Niko nije mogao ni da zamisli šta ćemo sve dočekati. Odjednom. Oskudno obučene mlađane pevačice sa još siromašnijim obrazovanjem, nekom bojom glasa koje su dobile kao Božiji dar, sa količinom šminke koja se ni lopatama ne bi mogla skinuti, smenjivale su se pred narodom željnim „hleba i igara“. Bile su na toj pozornici, namerno ili igrom slučaja, vizuelnoj maloumnosti ljudskih mozgova koji su kao opčinjeni posmatrali „dame u negliže“, dok su pretpostavljeni trpali u svoje džepove što je više moguće.

 

Jovana je prerasla u devojku. Svojeglavu i žustru. „Pala“ na nimalo jeftine čari Gorana-morao je bolje da se potrudi da dopre do nje, što ipak nije smanjilo moje divljenje prema njoj. Možda deluje pomalo glupa kada uopšte prihvata njegovu navodnu ljubav, a zapravo je to samo vapaj za ispražnjivanjem svoje telesne tečnosti. Učinio je da bude zavisna od njega kao od droge. Da dođe u stanje ludila da bi je ostavio kada smiri svoje testosterone. I to na vrlo brižljivo isplaniran i podmukao način. Pokvaren, primitivan. Divim joj se na reakciji. Naslikala je svoju šaku na njegov obraz u punoj veličini. I zvog ovog detalja moram reći: „BRAVO, JOVANA! Nisi me izneverila!“

 

Međutim, upoznala je Sajmona, koji je ipak bio ono za čime je celog života tragala. Sada je uveliko bio prisutn još jedan izuzetno cenjen političar, u ulozi premijera. Doktor Zoran Đinđić. Toga dana, kada je trebala da izgovori svoje sudbonosno DA, dogodio se atentat. Ja nisam znala koliko vrednog čoveka je naša zemlja izgubila. Moj svet su ipak činili „Iznogud“ i ostali crtaći. Uvek je gledao napred, ka budućnosti, svaki snimak je beležio reči koje su to značile. A gde smo sada mi? Jesmo li se za 8 godina pomerili koji korak bliže boljoj budućnosti? Dobili smo vize. Jaka stvar. Kolike su nam plate? Imamo li novca da sebi zaista priuštimo neko pravo putovanje u inostranstvo gde nećemo biti nemi posmatrači izloga, već gde ćemo moći da kupimo bar nešto od onoga što nam se svidi?

Da li ćemo se, zapravo, ikada finansijski oporaviti od svega onog što su nam pred nosem pokrali dok smo mi, zaslepljeni novokomponovanom estradom žudeli da gledamo makar deliće tog glamura – kiča, jer nismo mogli da ga priuštimo?

 

Ne želim da budem političar. Ne volim da lažem. Obećala sam da se neću učlaniti ni u jednu stranku kada napunim osamnaestu. Ni na izbore neću da izlazim. Radi čega?  U ovoj državi ne postoji taj koji bi nas iščupao iz blata u koje smo se uvaljali. A da glasam za nekog za koga „svi“ glasaju, neću. I sećam se te scene kada Jovana odlučuje da se venča u Engleskoj. Sramota ju je sopstvene zemlje, u kojoj se rodila. Pobegla bih i ja odavde da mi se ne skupljaju suze i pri samoj pomisli na to. Čak i na more kad sam odlazila, plakala sam po nedelju dana. Nedostajalo mi je sve, monotonost dana.

 

Govore da smo na putu za ulazak u Evropsku Uniju. A koliko nam je vremena potrebno za to, pitam se. U mojim očima, to postaje da izgleda kao neka naročita institucija kojoj naš narod još nije dostojan. Nedorastao njoj. I šta onda znači ono što smo još u drugom ili trećem razredu osnovne učili da se Srbija nalazi u Evropi? Je l’ to u stvari znači da smo neprihvaćeni, ispali iz kolone, igre? Treba da odbacimo Kosovo kao deo Srbije. Znate li da je to isto kao kada majka mora da pusti svoje tek rođeno dete samo da bi je primili u porodicu? I znate li otkada takvih običaja više nema? Nekada je naš pasoš bio neprocenjiv. Kada nas je bilo više. Sada smo samo jedna mala Srbija. Napaćena, ranjena, siromašna, pokorena, uništena, čije rane neće skoro biti zaceljene. Koja želi da podigne glavu i stekne nekadašnji autoritet. Dok je ove vlasti, neće moći. A i da se neko drugi izabere, ne verujem u drastične promene.

 

Danas smo svetski rekorderi po gledanju televizije i provodu, zabavi. To nas je i dovelo do prosjačkog štapa, zar ne? I sada, iako znam da prave odgovore nikada neću dobiti, pitam, svima nama, koji zaista želimo kvalitetniju budućnost, za sebe i za sve one koji će doći posle nas, ima li nade u ovoj zemlji? Da li ćemo imati, kada dočekamo duboku starost, doktora, koji će uspostaviti pravu dijagnozu i koji neće biti proizvod još jednog privatnog fakulteta? I da li je sada, možda, poslednji trenutak da kupimo svoju kartu za odlazak u bolje sutra?

Pravi jesenji dan. Lišće šušti dok preko njega prelazi točak crnog audija sa zatamnjenim staklima. Iz njega izlazi gospođa visoko podignute punđe, blago preplanulog tena i uredno počupanih obrva svedenih na gipku savitljivu liniju. Upadljiv crveni karmin joj jasno oivičava usne koje krivi u neznatan osmejak. Otvara druga vrata iz kojih izlazi dečak kose boje meda. Šiškice mu neobavezno padaju preko meke i nežne kože lica. Duge trepavice, par treptaja u trenutku zbunjenosti dok seda u srednju klupu u srednjem redu i ceć se oko njega stvara grupica dečaka. Devojčice ga gledaju izdaleka sa skrivenim obožavanjem, dečaci mu se pridružuju potajno želeći da i oni postanu popularni uz pomoć njega. Njemu je, od trenutka kada se popeo uz pet stepenika i kročio u tu obrazovnu instituciju slava već predodređena. Sin pevača i glumice. On sedi, nonšalantno prekrštenih nogu posmatrajući oko sebe gomilu nepoznatih lica. Mašta kako su mu oni zaista drugari.

Četiri godine kasnije. Naš mali dečak postao je malo zahtevniji. Devojčice se takmiče koja će pre kupiti užinu njemu i njegovim drugarima. Još je lepši, poput holivudskog glumca. Još traži pravog prijatelja.

Protekle su još četiri godine. U prvi razred sada ulazi mnogo sigurnije. Drži lako svoju školsku torbu na jednom ramenu, izvija usnu u osmeh. Majčin pokret. Kosa mu pada preko lica, pozadi do početka kičmene moždine. Devojčice svuda oko njega. na njemu je da bira. I dečaci, još uvek. Sada, da bi spasli svoje željene osobe od njegovih očiju. Od svih lutaka, biraće nju da joj slomi srce. On to može, pa zašto i ne bi? Deluje lepo. Slatko. Zadivljujuće. Kao neko koga bi svaka devojka poželela. Kao glavni junak neke knjige.
Deluje previše samouvereno. Suviše fensi. Iskompleksirano. Kao očajan pokušaj frajera. Firmirane krpice suvše nedostojne njega kao prosjaku prekrivaju mu telo. On želi sve, dobija sve, želi još više, to ne dobija. Neke stvari treba samo osetiti i opaziti. Neke stvari se ne mogu kupiti novcem...

Ponovo sam naišla na knjigu, odnosno roman, koji je, ne samo zaokupio moju pažnju, već me i ’naterao’ da malo dublje prodrem u njegovu suštinu. Naime, reč je o Margaret Atvud i njenom romanu „Slepi ubica“, dobitniku Bukerove nagrade.

Pre nego što počnem da govorim o vrednostima knjige, napominjem da sa čitanjem ne bi trebali da počinju oni koji podnose samo lagano štivo. Ovo donosi sa sobom nešto mnogo više od pisane reči određenog fonta i proreda. Ovom prilikom Margaret nam priča vešto satkanu priču o ljubavi i potajnoj zavisti između dve sestre, Lore i Iris Čejs, čija je porodica poznata po posedovanju porodične fabrike - dugmetarnice. Roman se sastoji iz ’priče u priči’, gde Iris, kao naratorka, govori o svom životu i odnosu sa sestrom. Njena ispovest namenjena unuci Sabrini, kako saznajemo tek na poslednjim stranama, počinje od trenutka kada njena sestra Lora Čejs sleti kolima sa mosta. Sumnja se da li je zaista u pitanju samoubistvo, ili pak, kvar nekog dela auta. Ali, Iris je jedina koja može naslutiti pravi odgovor.

Lora je rođena četiri godine posle Iris. Preživele su obe teške trenutke, očev odlazak u rat, njegov povratak praćen poremećenim razumom, smrt majke. Iris daje obećanje da će voditi računa o Lori. Ona može da spreči njene fizičke povrede, ali kao što već u prvom poglavlju kaže, „neki ljudi jednostavno ne mogu da prestanu da jecaju. Oni ne mogu da kažu ni gde ih boli.“ Duševne rane nanete nenamerno, utiču na Loru, koja nije obična devojčica. Ona nije čudna, ona je posebna. Smrt majke podstiče njen um koji je tek u razvoju. Želi da sazna da li Bog postoji. Da li bi ona, poput Isusa, trebalo da da svoju žrtvu u cilju vraćanja njihove majke među žive? Da li je sebična ili mentalno poremećena samo zato što želi prosto objašnjenje nekih stvari? Problem je u tome što, čak ni odrasli ljudi ne mogu sve razumeti. Na neka pitanja odgovori ne postoje. Nema definicije, nema pravila. Kada reka života prolazi pored tebe, juriša, noseći sa sobom u neku drugu dimenziju osobe koje u tvom srcu zauzimaju posebno mesto, počinješ da se menjaš. Shvataš da zapravo odrastaš. Pre vremena. Kao kajsija koja je ranije ubrana.

Lora izrasta u inteligentnu, samosvesnu ženu, bistrijeg uma od Iris. Da li godine znače veće iskustvo? – mitsko pitanje, nebrojeno puta postavljano. Možda, ali ne i pamet. Uz malo subjektivizma, da dodam, smatram da je Lora iako se ponašajući u pojedinim slučajevima kao buntovnica, ipak racionalnije razmišljala od Iris, koja se i protiv svoje volje, a u želji da spase porodicu od finansijske, pa samim tim i moralne propasti, udala za Ričarda Grifena, uvaženog industrijalca, kime je vladala njegova sestra Vinifred.

Kao još dvoje upečatljivih likova, koji su, može se reći glavni pored Iris i Lore, pomenuću dvoje neimenovanih ljubavnika. Strane pune mistike koje ćete iščitavati, ako se odlučite za ovo delo, dok vam taj bezimeni muškarac priča istoriju o Slepom ubici i Zajkronjanima. Slepog ubicu, kažu novinski članci, još jedan interesantan deo na koji ćete naići po nekoliko puta u svakom poglavlju, a u dužini od jedne strane, napisala je Lora Čejs. Međutim, Iris govori suprotno. S druge strane, ta mlada žena koja nema ni imena, koja ima samo njega, tog mladića, napobirčenu flašu pića i nepresušan izvor mašte, metaforički gledano, može biti Lora. Aleks Tomas, muškarac nepoznatog porekla, ’nepoznatog imena’, mesta stanovanja, jeste i sam slepi ubica, o kome govori u svojoj izmišljenoj priči o Zajkronjanima.

Iris je izgubila sve. Piše, u svojoj 80 i nekoj godini, o ćerci, Eme (kakva ironija, budući da je naglasila da to ime znači voljen – franc. Aimee, a nikada dovoljno ljubavi nije dobila) koja je od alkohola i umrla, o patnji kada joj je Vinifred oduzela prvo Eme, a zatim i unuku Sabrinu. Da li je to Božija kazna za svaki trenutak želje da pusti Loru da se udavi, kada bi ova namerno skočila u jezero? Volela ju je, ali ljubomora je preovladavala. Ali na šta? Na to što je možda zrelija iako je mlađa? To pitanje visi u vazduhu poput Lorinog automobila koji se tog popodneva presijavao na suncu zakačen za krošnju drveta.

Nije Lora sebe ubila, iako je namerno kolima sletela sa mosta u provaliju. Ubili su je nesigurnost, nepoverenje i ljubav koju od sestre nikada nije dobila. I zato, iako mi je bilo potrebno prilično vremena ne da je pročitam,koliko da je razumem, smatram da je zasluženo dobila Bukerovu nagradu. Njen fantastičan spoj umetnosti, maštovitosti, sa primesama istorije, socioloških i psiholoških faktora, svakako je vredan pažnje i smatram da će se mnogi, po završetku čitanja ove knjige, sigurno bar na trenutak, zapitati da li ono što čine može na bilo koji način povrediti one koji ih okružuju.

Napomena: Ne preporučuje se osobama koje veruju samo u srećne krajeve. Priča bez hepienda. Ovo je, iako možda promašena tema, priča o pojmu čoveka i insekta koji imaju zajedničke osobine. Samo jedan pogrešan zamah krilima, zamah u pogrešnom smeru može biti koban po oboje. Pričao tome šta zapravo izazov i iskušenje sa sobom donose i koliko mogu pomutiti pamet i najtrezvenijem čoveku. Iskušenje nije sam porok koji se nudi, već odolevanje istom. 

„Marta, požuri, stigao je auto!“
„Evo!“, promrljao je glas iz spavaće sobe 25-ogodišnje devojke. Vreme je za polazak. Kao usput, nehajno je obrisala dve suze koje su se skotrljale sa rubova očiju. Mrzela je rastanke. Prezirala ih. Odlaske. Nešto novo i njegov početak. A šta sa onim što još nije završila? To joj je izgledalo kao da započinje nov život, a da ni stari nije proživela. Pažljivo je razgledala delić po delić sobe, kao da pokušava da zapamti tačan raspored. Krevet, ormani, fotelja, stolica, dva svetloplava zida. Polica. Pogled joj se zaustavlja na drvenom ramu sa pozlatom. To je sve što je ostalo na njoj. Devojčica bez dva zubića sa strane, toga dana su joj ispala, seća se,i dečačić prodorno tamnih očiju. Njen drug iz detinjstva, Dejan Jakovljević Pčela. Pored rama, metalna imitacija pčele, poklonjena tačno pre deset godina,kada su krenulo u srednju školu. Ona u ekonomsku, on u železničku. Veče pre nego što su se stopili u novo okruženje dao joj je zamotuljak.
Samo je rekao: „Moj saveznik. Iako možda ne veruješ u moć telepatije, kad god ti zatrebam samo je jako stisni.“
Pokušala je to pre pet godina, kada su joj se roditelji razveli. Podrška, oslonac, savet bili su joj neophodni. U stvari, stisak je bio i nepotreban. Besciljno je lutala mislima, nesvesno u pravcu figure. Sutradan ju je nazvao. Peta godina otkako se nisu čuli.

Na drugom kraju grada teče sasvim drugačiji život. Momak kratke kose ošišane na „keca“ u treger majici čiji su tregeri na vrhu iskrzani, nanosi penu za brijanje. Stoji pred ogledalom u kuptilu, okačenim o zid. Po uglovima zidova primećuje se buđ u procesu stvaranja. Laganim pokretima skida penu brijačem i odsečno odstranjuje i poslednji milimetar brade. Oduvek su ga nazivali Pčelom. Natprosečna inteligencija kojom se niko nije mogao meriti s njim i uvek u pokretu. Nekada duge, crne kose, prefinjenih crta lica, negovanih ruku i sjaja koji je titrao u tim tamnim očima. Očima koje su iza svog bljeska krile tajne života za koje on nije ni znao. Reprezentativac koji je „preko noći“ postao zvezda. Spasao klub od propasti. Devojke ga želele, on birao koju će. Voda je pljuštala. Kapljice odskaču od ovalnog dela lavaboa, zaustavljajući se za koji trenutak na njegovoj površini, pa se, ostavivši trag, kližu na dole propadajući nazad u udubljenje oblika velike rupe, padaju i još dublje putem kanalizacije. Prati pogledom tu kap koja ide ka nepoznatom, makar to bio i ponor. Počeo je kao pčela. Vredna, radilica. Sada je kap. Beskorisna, koja samo ide, raspada se, ostavlja za sobom tragove koji polako nestaju. Obrisaće se. Posle njih ne ostaje ništa što bi ukazivalo da je ona nekad postojala. Ne, on je pčela. Bar se uverava da je to. Lupka se po obrazima blagose šamara. Radoznalost njegov porok koji ga je i upropastio. Sada živi u stanu pokojne bake, gde cigle proviruju ispod zida.
Navukao je preko glave sivi duks sa kapuljačom i podigao roletnu. Sunčano bez sunca. Melanholija. Okrznuo je pogledom Kaporov roman koji je čitao prethodne noći. „Lep dan za umiranje“. Osmehnuo se nekoj banalnoj misli koja je već nestala u vazduhu.

Ona. Izlazi iz kuće, okreće ključ ne tako sigurno kao što je to on već učinio. Martovska hladnoća, iznad očekivanja za to doba godine, štipa je za oči i porumeneli nos. Kapa od pliša joj je na glavi, delo bakinih ruku od prošle zime. Ulazi i seda u kola, ona se uz tresak zatvaraju.Nešto nije u redu, oseća, ali ne zna tačno šta. Otvara zorbu i vadi pčelu. Odlučuje. „Mama, otići ću do Dejana, ti produži.“


Izašao je iz zgrade. Oči su mu vlažne od hladnoće. Usne crvene boje, skoro kao krv, ispucale. U kožnoj jakni, sa pištoljem u unutrašnjem džepu, korača napred. Otkada sarađuje sa Markom, jednim od najvećih bosova beogradskih narko dilera, bez te male sprave sa obaračem, ne oseća se bezbedno. Hrapave, promrzle ruke zarivene su u džep. Kosti mu proviruju ispod kože.Tamnoplave tufnice i tačkica u sredini svake od njih. Oseća potrebu. Ogromnu, nesavladivu potrebu koja se ponavlja već šesti put za dva dana otkada je Marko otišao poslom u Crnu Goru. Zalihe su davno potrošene. Telo mu podrhtava. Već nekoliko godina oseća se kao da gubi pojam za bilo šta oko sebe. Marta. Pet godina otkako se nisu čuli. Šta li je sada sa njom? Možda je i bacila figuricu. Posle toliko vremena, ima puno pravo da joj verovanje u tu magiju iščezne. Prsti mu se tresu dok pokušava da okrene broj. Pritiska dugmiće tastature, i pri svakom stisku oseća povratnu reakciju bola tačkice iz tufne.
„Brate, ’ajde đido mova!“, izgovara promuklim glasom, izobličenog tona, kao da mu je to poslednja nada za spasenje.
„Halo, ko je to?“, odgovara glas gospodina sa druge strane. Da nije pogrešio broj? Ovo ne liči na Marka.
„Mare, care, ti li si?“, pokušava da presabere  i sebe i njega, koji je već pribran. Itekako.
„O, dobar dan, gospodine!“, čuje se Marko, „naravno, naravno, nema problema“, odgovara na nepostavljeno pitanje, imitirajući konverzaciju.
„Eto gospodo“, konačno progovara, „novac će biti tu kroz desetak minuta, pa kada vas je Pčela izneverio?“
„Slušaj ti“, reče jedan, ćelave, istetovirane glave, sa pirsingom u obrvi upirući mu kažiprst u grudi, „mene ne zanimate niti ni ta tvoja pčela, razumeš? Znači, imaš fore tačno, evo, sedam minuta“, preračuna se gledajući na ručni sat koji je nepomično stajao na odebljalom, mišićavom zglobu, „u suprotnom, znaš šta se događa. I ti i tvoja pčelica ostajete i bez krila i bez glave.“ Uz bučno odlaganje stolica, momci se pokupiše i izađoše. Marko okrenu broj. „Silazim dole, nadam se da si doneo keš.“

Iskoračila je iz auta i uputila se prema stanici. Sačekaće tridesetjedinicu. Pogled joj namah okupiraju dva momka koja, primećuje, prilaze njoj. Roki i Cokula, Dejanova ekipa. Nije znala da li koristi narkotike, redovan doping joj nije bio poznat.
„’De si, mala?“, Roki joj se unosi u lice. Pokušava da ga izbegne, ali on joj se samo podrugljivo smeši, hvatajući je za vilicu. „Ovo je Dekijeva“, objašnjava Cokuli, dok ’Dekijeva’ naglašava.
„Hajde sa nama, neko bi hteo da te vidi“, kaže Cokula i kreću dok je Roki vuče držeći šaku preko njenih usta. Munjevitom brzinom prolaze trenuci, dok pre nego što se osvesti gde je, ugleda Dejana. Pokuša da potrči, da ga zagrli, ali je tup udarac glavom o beton sprečava.
„Nju da nisi takao!“, čuje Dejanov glas kao udaljini.
BAM! Metak pogađa Dejanovo rame, savija se. Pčela iz Martine torbe je izvađena. Roki je puni braonkastom ljigavom sadržinom. BAM! Još jedan, u nogu. Pada na zemlju, još uvek živ, Ona uspeva da se pridigne i otpuzi do njega. Cokula pritiska mehanizam, navija ga i baca mehaničku lutku ispunjenu otrovom koja uz kloparanje metalnih nožica stiže do rane i unosi supstancu. Marta naslanja svoju ruku na njegovo rame. Sirena policijskog automobila. Poslednje čega se seća. Mrak.

Otvara oči. Leži u zavoju preko glave. Nazire ženu i muškarca koji sede na bolničkom krevetu. Mama i tata. Koliko dugo ih nije videla zajedno u svom okruženju?
„Ne, Dejane, ne!“, muca u bunilu.
„Dušo, smiri se, polako“, majčine ruke miluju njeno lice, dok je otac drži za ruku.
„Mama, gde je Dejan?“ Po njihovim pogledima shvata.
Kasnije, stiže i vest o incidentu.
„Bivši kapiten fudbalskog tima, školska legenda neretko viđene mudrosti, čija je insekt zaštitnik bila pčela upravo zbog inteligencije i nestalnosti, pokleknuo je pred izazovom poroka narkomanije i preminuo usled ranjavanja od strane onih u čiju je grupu i upao.
Smrt je nastupila nakon prenošenja otrovne supstance putem metalne lutke kroz čiju plastičnu cev koja ima funkciju igle je ipreneta. Metalne lutke oblika pčele.“ 

Ako u trenutku kada imamo potrebu da nešto učinimo to i obavimo, to se zove nagonski. Odlazak u toalet. Vođenje ljubavi. Reflekse i revolt od ovoga treba razlikovati. Opeći se i jauknuti pri činu receptorskog primanja bola nije isto što i hitati ka vratima WC-a. Činiti nešto namerno, što pri čistoj svesti ne biste, to je čist revolt. Ljutnja i bes. Želja da je "oštećena" strana u pravu, makar bilo upravo suprotno. Zapravo, ta strana samoj sebi dokazuje da je njena pravda. Mama stalno govori da samo životinje žive nagonski. Nismo li mi nastali od majmuna? I nije li bilo moranje da bar nešto ostane u našem nasledstvu od njih? Životinje nemaju razum. Zato se nagonski i ponašaju. Da li? Ipak, imaju makar svoje doba parenja. Možda su zato njihove porodice sjajne i stalno im se divimo. Njihovo srce ne odlučuje ni o čemu. Glavnu ulogu imaju hormoni. Pitanje DNK se ne postavlja. Naoštri svoja čula i preživi - to je njihov moto. Generacije posle majmuna, konačno humana bića - mada smo sve sem toga, ponašaju se malo drugačije. A još se svet dodatno izobličio.

 

 Nekada bi mladić sa devojkom polupijan flertovao do besvesti. Danas, pijano trezna devojka, obnažena - po tome se vrsta poznaje - prilazi dečku koji joj se kroz maglovite oči učinio slatkim, usput izvrćući nogu u štikli od 20cm, stavlja mu ruke oko vrata i gura hezik u usta. Ne grli ga, ne ljubi ga strasno. Jednostavno ugura jezik. Dečko, koga je "teško" rasplamsati, a koji je pritom isuviše nežan i pun razumevanja da razočara pijanu ponudu, prosto najsporije i najodsutnije samo prihvata njene usne čisto reda radi. Greška! Sledećeg trenutka neće biti ni svestan gde je, a "dama" će ga već položiti na pod, sa polaodeće rasute okolo dok mu otkopčava kaiš od pantalona. Jer, dama više nije dama, otkad je zagrizla otrovnu jabuku, već je samo osoba koja na kvaran način dobija ono što želi. A od trenutka kada je prihvatio tu sveznajuću vočku, žena je postala muškarčeva slaba tačka. Sreća, zadovoljstvo i prokletstvo.

 

Zaista, u majmunskom svetu je mnogo jednostavnije. A i bojim se da bi nas se i oni stideli, samo kad bi nas prepoznali. Naročito majmunice! 

Prostrana hala, veliki broj omladine kao i količine alkoholnih pića. Tipična žurka punoletstva. Reflektori šaraju prostoriju. Nas devetoro napravili smo mali krug u okviru koga đuskamo. Šest devojčica i tri dečka. On mi privlači pažnju. Oniži u beloj majci. Nije čak ni preterano lep. Ali osećam da tu nešto postoji. Igram u top haljini, dok mi on povremeno stavlja ruku oko struka i cupka pored mene. Umeren je. Kao da ne znam šta hoću, primičem mu se, zatim izmičem kada osetim ruku. Naš jezik je muzika. Ne znam mu ni ime. Gluplje se osećam da ga pitam kako se zove, da ga overavam u onoj gomili nego da prosto đuskam sa potpunim neznancem. I to mi prija. Ništa loše ne činimo, a i ja se uz to osećam fenomenalno. Osećam da se nekome sviđam, iako sam u gornjem delu mršava i punačka od struka na dole. Osećam da su mi nestale bubuljice sa lica. Osećam se lepo i osećam se lepom. Neće biti ničeg više između nas osim to malo flerta koje nikome ne škodi. Iznenada mi prilazi s leđa, zamišlja od mog stomaka gitaru i svira po njoj. Ali me i dalje poštuje. Kada se blago sagnem i dotaknem mu ruke, sklanja ih. Razume da to više nije poželjno da čini. Meni se, svakako, sve to dopada. Na nekoliko trenutaka stane. A onda se ponovo iznebuha pojavi, čime se javlja čudan osećaj golicanja u stomaku. Vidi da jedem tortu, prilazi i kaže:

"Daj malo."

Nema poseban miris, znam da mu je lice mokro, ali, kom mladiću nije bilo? Ne pripija mi svoju glavu uz obraz, niti je spušta na moje rame. Dostojanstveno, zarobivši me svojim rukama, uz pesmu "Rođena za flert", čeka dok ja formiram zalogaj u plastičnu viljušku. Nije ga čak ni uzeo čitavim usnama. Pažljivo je zubima skinuo komadić torte, dok je na viljušci ostao trag šlaga. Zatim, ponovo me je napustio. Đuskala sam, igrala sa drugaricom, opijala me je muzika. Trudila sam se da ga izbegnem. Nisam mogla lepo da mu vidim lice. To mi je smetalo. Poslednji put mi je prišao te večeri.

"Već si pojela svu tortu?", upitao me.

"Tortu?", uzvratila sam, pretvarajući se da ne znam o čemu govori. A savršeno dobro sam znala. Do torte mu i nije toliko stalo.

"Šalim se", dodao je, i pokušao da uspostavi kontakt sa mnom.

"Ah, to!", nekako užurbano i neubedljivo sam se nasmešila, pokušala i uspela da ga eskiviram. I to je bilo sve. Sat vremena kasnije, društvo se razišlo. A ja sam, posle toga, narednih nedelju dana pokušavala - i uspela - da nađem na fejsbuku bezimenog dečka koji se oslobodio da mi priđe i zatraži zalogaj torte.  

     Evolucija ljudskog bića vremenom je dovela do širenja granica značenja nekog pojma. Tako se u kulturu ubraja sve ono što čini čoveka, počev od oblačenja, preko ponašanja, pa sve do upotrebe jezika.

     Kako je društvena pojava  sve ono što čovek stvara, a jedan od njenih činilaca jeste i društveno ponašanje, osmišljena su pravila. Za sve ono što je ljudska zajednica stvorila postoji pravilo kako prema tome treba postupati,odnosno unutar toga, ako je reč o kakvoj instituciji.

     Ako prošetate kroz park, prvo na šta ćete naići jeste znak da ne smete bacati smeće. Sačekajte da stignete do prve korpe za otpatke. Vodite li pritom u šetnju kućnog ljubimca, morate sa sobom poneti i koju kesu viška.

     Čim budete kročili u bilo koju od javnih prostorija, susrešćete se sa pretećim natpisom „Zabranjeno pušenje“, ili ćete na 40 stepeni Celzijusovih brisati znoj sa lica, jer postoji i kodeks oblačenja, pa nalaže da veći deo tela mora biti pokriven.

     Kako se treba ponašati, o tome smo učeni otkada smo prohodali i progovorili. Ne prekidati sagovornika upadicama, već ga saslušati, ustupiti mesto majci sa detetom, trudnici ili baki, ili pak ne konzumirati upadljivo žvaku, su ona pravila kojih se najčešće (ne)pridržavamo.

     Obeležje jednog naroda jeste njegova kultura, a njeno su jezik i običaji, i, kao budući lingvista, smatram da je narod neke zemlje utoliko kulturno bogatiji, ukoliko ima više reči. Možda će mnogi smatrati da je jezik nevažan u poređenju sa ponašanjem, ali on igra veoma bitnu ulogu. Tako sam nedavno čula da dvadeset godina od njene prve upotrebe, reč Lesbo Gay Bisexual Transgender treba da dopre i do naše svesti. Nekulturno je i uvredljivo reći za nekog da je gej ili lezbejka i na taj načinga „etiketirati“. Ovako ga je bolje strpati u gomilu, lepše je da se ne zna kojoj od te četiri vrste pripada. Znam da to ne važi samo za našu zemlju, već i za sve članice Evropske Unije, kao i za one koje to žele da postanu. Moramo biti kulturni.

     Takođe, pominje se još jedna korekcija maternjeg jezika svake zemlje koja, priznaćete, ume da zaboli. Naime,prvu reč koju progovorimo, bez obzira na to koji jezik govorimo, moraćemo da zamenimo rečju roditelj. Objašnjenje koje nam je servirano zbog sakaćenja onog najlepšeg što imamo jeste takozvana „rodna ravnopravnost“!

     Nisam protivnik Evropske Unije, ali dolazi neko novo vreme kada ćemo ozbiljnije morati da „pretresemo“sopstveni rečnik i počnemo da izbacujemo termine koji su drugima nepojmljivi. Omladina će postati tim ili ekipa, a to će biti tek početak.

     Polako gubimo suverenitet, dakle ono što nas razlikuje od drugih, a kao što već rekoh, to i jeste kultura. Stapamo se u masu, sekući, spaljujući, čak možda i stideći se sopstvenih korena, onoga od čega smo kao narod nastali. Postajemo bezlični, baš kao i ta reč roditelj, koja zvuči hladno i poslovno. Pitam se, hoće li budući naraštaji uopšte znati za sve ono što smo imali pre nego što smo postali jedni od mnogih i tuđa imitacija?

Sajam o kome se u mojoj školi govorilo mesec dana unazad očigledno je nađačkoj strani bio samo u četvrtak. Ja sam ga, dan kasnije, posetila sa sestrom,  koja je čežnjivo tražila štand gde se može kupiti druga knjiga popularnog repera Marčela. Četvorka, šestica, petica i poneka trojka stajale su na početku  niza broja svake cene. Nama se, nekako, najviše isplatilo fotografisanje. Kad  već nisi u prilici da kupiš knjigu i ovekovečeni trenutak sa njom je lepa  uspomena, naročito kada je reč o novom romanu Dejvida Nikolsa – Jedan dan, za  koji čak i Toni Parsons tvrdi da je „savršen roman“. Da će kupovina biti  krajnje skromna shvatila sam na samom početku, kada sam se susrela sa cifrom od  šest hiljada dinara za komplet Koeljovih romana i nešto jeftinijim Tolstojem.

      Oči moje petnaestogodišnje  sestre caklile su se od sreće dok je u rukama držala „O ljudima, mišima i  psima“, a ja sam se pitala da li roman jednog rep muzičara, bez ikakve uvrede,ima istu duhovnu vrednost kao Dnevnik Ane Frank, pošto im je već u materijalnom  smislu ista?

      Sajamski popusti, toliko  pominjani, reklamirani i izvikani, važili su uglavnom za dečje knjige. Pomislih  da sam i ja luda što sam uopšte očekivala da će „Koliba“ ili „Lovac na zmajeve“,koji vode borbu oko prvog mesta na top-listi već mesecima, biti na nekakvim  popustima. Ipak  izdvojila sam izvesnu  sumu novca i uslišila svoju dugo skrivanu želju za posedovanjem „Tri metra  iznad  neba“ Federika Moće i romana engleske spisateljice Megi O’Farel.

      Knjige su oduvek smatrane  najboljim prijateljima. Bilo da su pisane za decu, tinejdžere i odrasle, uvek  sadrže skrivenu poruku ili makar pružaju podršku i dokazuju da je naše probleme  još neko proživeo. Na žalost, i Sajam je postao mesto komercijale. Trgujemo  prijateljima, umesto da ih prikupljamo. Bila sam u prilici da osetim sreću  smeštanja dve nove knjige u kolekciju na polici ali se pitam, hoće li i buduće  generacije imati šansu da prožive isti osećaj?

      Volim da imam omiljene naslove  makar radi dekora, kao što neko voli da mu zid krasi lep motiv na uramljenoj  slici. Ali, ako neko zaista želi da se vrati sa sajma punih kesa i ispunjena  srca, neka ode do najbliže biblioteke i odluči čije mu je društvo najugodnije.  Svakako je bolje nove prijatelje potražiti tamo nego na fejsbuku.

     Кап, прича без почетка и краја. Кап, живот. Кап која удара, обара,прелива. Кап која је срушила твој пешчани дворац. Кап која мирише. Јеси ли  икада осетио мирис кише? Јеси ли, као дете, покушавао да пијеш кишу? Снажно  забациш главу трчећи раширених ногу, батргајући се без циља, не гледајући ни  напред, ни назад, ни лево, ни десно. Ниси жедан, али желиш тај млаз воде.  

     Жмуриш док ти капљица пада на очи, на врх носа, на усну, али отвор између усана  не погађа. Трчиш и даље, јуриш, чудиш се зашто тете и чике носе огромне,  разнобојне печурке са дршкама. Поново стиснеш очи и настављаш једнаким ритмом.  Не гледаш куда ходаш. Рашириш руке и полукружним покретима имитираш птицу.  Одвајаш се од пода и спушташ, замахујеш све јаче. Капљице те и даље ударају, косица  ти је сва мокра, али ти то и не осећаш. Срећан си. Не осећаш бол, страх, тугу.Не презаш ни од чега. Пењеш се на клупицу. Поново машеш ручицама, још не  верујеш да не можеш да летиш. Не можеш да будеш бржи од капи. Скачеш са клупице  и падаш на мокар бетон. Барица у који си упао милује ти образе. Ниоткуда, изнад  тебе се ствара мама. Пролазници се смеју, не подсмевају се. Мали си и занимљив.Бити мусав је још увек симпатично. Али, ти желиш да порастеш, зар не? Мама те  грди и говори ти да то ниси смео да учиниш. Док учиш прву лекцију љут си зашто  не можеш да будеш велики, храбар и спретан. Одједном, више ниси срећан. Не  разумеш зашто не можеш да будеш пилот свог времена.

     Кап. Чесма која досадно  цури. Три капи воде у купатилу на које си се оклизнуо у настављеној трци. Кап среће. Мирише на љубав, носталгију. Занос, жудња и чежња ковитлају се увртлогу течности коју ветар носи. Капи дају ритам пољупцу добујући по  заједничкој шареној печурци. Кап је нота. Две су акорд. Три капи су стих. Пет  чини строфу. Десет, песму.

     Кап боје која кане са сликарове четкице. Она која  употпуњава део уметничке слагалице, исказује недоречено, довршава започето.  Суза која блиста у Његовом оку док говори „Опрости им, Боже, не знају шта  чине“. Кап кише за жедну земљу. Поливају те док јој под прозором певаш серенаду  и милујеш јагодицама прстију жице гитаре.

     Бубњиле су, стварале стрепњу срцу,начиниле мокри вео и оне ноћи када су две капи заувек нестале да би једна била  створена. Милиони неизбрисивих опколиле су нечију шофершајбну. Туп, бучан  ударац.

     Врисак. Тихо јецање, згрчено лице на постељи у соби стерилно белих  зидова. Зове тебе да јој помогнеш. Савиј колена. Прислони главу на њену руку и  пољуби је. Њена утроба и цело тело дрхтуре од кратких, јасних, одлучних  удисаја.

     Две капи црвеног вина окрећу се у страну са улубљеним стаклима ка  провалији.

     Стеже твоју руку. Доктор прилази са маском на лицу. Даје и теби једну.Диши, говориш јој. Капљице зноја сливају се са њеног чела и нестају у порама  коже док грчевито стиска руб прекривача.

    Капи се котрљају низ зелену долину.Додирују једна другој прсте и попуњавају простор међу њима.

    Још један врисак,пар јецаја, шапат. Лице згрчено од бола и стиснуте усне.

    Пад у рај,  безнађе,провалију, непознато. Брзина се повећава. Кап се смањује. Неколико колутова  напред, ниједан назад. Она не жели да се његова кап распрсне. Он не жели да се  њена заустави. Њена рука је у његовој.

   „И ако те некад пробуде“, шапуће јој, „птице што рано полећу...“ Тешко  дише. Снимак прохујалих година окреће се попут рингишпила пред његовим очима.„Ти буди... буди најлепша. Нек' се за тобом окрећу“.

     Само диши и гурај.  Усредсреди пажњу. Диши. Гурај.

     Склапају очи. Капи се заустављају, стапају се у  боје пејзажа и испаравају. Нестају. Одлазе. Његова суза је већ опростила њихове  грехе.

     Смех. Први плач. Мајушна глава и лице изобличено од беспомоћних крикова.  Њене очи су замагљене, помера усне, а не говори ништа, као телевизор без тона.Додирује зубима доњу усну, затим сачињава од њих круг, потом додирује језиком  непце. Разумеш шта жели да ти каже. Смешкаш се и климаш главом. Сребрни облутак  котрља се из њеног ока. Суза радосница.

     Флешбек. Мирис кише. Мирис љубави,среће, чежње, жудње, стрепње. Посматраш га како трчи, као што је некад неко у  тебе гледао. Хоћеш ли му допустити да ухвати своју кап кише? Хоће ли твоја  љубав бити јача од страха из љубави?

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

«	Jun 2025					»
Po	Ut	Sr	Če	Pe	Su	Ne
						1
2	3	4	5	6	7	8
9	10	11	12	13	14	15
16	17	18	19	20	21	22
23	24	25	26	27	28	29
30

• Čestitamo!
• Zašto baš ja i zašto baš kritika?
• "Ja i ti - tri metra iznad neba"
• Pogled u ogledalu
• Modeli savršenstva Džejn Ostin i u 21. veku - Gospodin i gospođica Savršeni, da li oni zaista postoje?
• Zvezda padalica
• Da li je zaista vreme za odlazak?
• Neke stvari se ne mogu kupiti novcem. Za sve ostalo tu je Master Card.
• Slepi ubica
• Pčela

• Generalna [8]
• Beleske moje duse... [10]
• Misljenje o pojedinim delima [6]
• Sopstvena kritika [1]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom