Raspolozena za kritiku

Svoj prvi kritički osvrt usmeriću ka delima Federika Moće. Počnimo sa visine od „Tri metra iznad neba“. Prvi italijanski pisac koga sam čitala. Prvo delo koje me inspiriše da iskažem neko svoje mišljenje. Prva knjiga, posle „Marli i ja“, čije sam čitanje završila u suzama. Na samom početku, čitajući Moćinu kratku biografiju na koricama knjige, iznenadila sam se uvidevši da je on napisao samo tri romana. A onda sam se tome još više začudila po završetku čitanja. Naviknuta na američke „limunade“ i „laka“ dela, zaista je bilo pravo osveženje osećati posle svake okrenute strane koju sam proždrljivo čitala, da se neko vratio u tinejžerske dane, 20 godina unazad. Potpuno novi osećaj, bar za mene, kada, dok čitam, osećam da pripadam toj družini. Step, Babi, Polo, Paola i ostali članovi te ekipe postaju moji prijatelji. Izvanredan način opisivanja, koji ne ostavlja nikog ravnodušnim, pri kome mi vetar struji kroz kosu dok Step vozi motor neverovatnom brzinom, a Babi je prilepljena uz njega. Opisi koji dostižu 3D tehnologiju! Iskreno prijateljstvo, sreća, bes, suze, patnja i poneka noć kajanja protkani u 300-tinak strana. Ljubav i žar koji se smenjuju sa strašću. To prijateljstvo, bez izdaje, kada bi drug za druga bio spreman da učini sve i da to pokaže delima, ne rečima. Moća je odnose iz, sada čini se, nekog tako davnog vremena, vremeplovom preneo u sadašnje. Ono za šta bismo rekli da je možda staromodno, otrcano, izjanđalo, predstavio je modernim. Zapravo, sve novokomponovane pisce koji su zahvaljujući „limunadama“, postali takozvani umetnici preko noći, on je nadmašio, uspostavio novi model modernog pisanja. Vratio mi je veru u postojanje gospodina Pravog, da romantika još uvek nije iščezla. Ili bar ne sasvim. Razmišljam, da li zaista živimo toliko urbanim životom koji nas je naterao da zaboravimo postojanje princa na belom konju? Jesmo li zaboravili šta znači voleti, šta je ljubav? Umemo li da cenimo žrtve koje drugi čine zbog ljubavi prema nama? Umemo li da uzvraćamo ljubav ili smo postali toliko egocentrični da smo zaboavili na postojanje drugih oko nas samih? Da ne bude da samo hvalim piščevo delo, mada bar po mom mišljenju definitivno zaslužuje svaku pozitivnu kritiku, potrudiću se da budem koliko-toliko nepristrasna. Ali, opet, ovo nije kritika piscu, ovo je kritika društvu. Bez obzira što se radnja odvija u Italiji, pokazuje nam da u ma kom delu sveta živeli, pravila „viših“ i „nižih“ slojeva vladaju. U Paolu vidim osobu koja stiče uslove za život (a pod osnovnim uslovom se danas može jedino smatrati novac, sredstvo kojim plaćamo na nevidljivi način svoj položaj u društvu), ali koja razmišlja i o tome šta će se dogoditi sutra. Ali, kao što se može primetiti, Step je, ipak, onaj oko koga se devojke „lomataju“. On, ispod čije grubijanske kože se krije nešto mnogo tananije, nežnije, što se otkriva prilikom njegove posete majci u bolnici; on kojije sagradio svoj sopstveni oklop, neprobojnu ljušturu, počašćen nečim što nije ni bilo namenjeno njemu, a daleko od toga da je to uopšte i imalo veze sa njim; ponavljam, on, bi danas mogao postati merilo savršenog dečka. Ne savršenog, takav ne zadovoljava kriterijume mlade devojke. On je merilo traženog, željenog dečka, dečka koji bi probudio u devojci osećaj ne princeze – to je već opis razmažene osobe, već ženstvenosti, privlačnosti. A nasuprot njemu je Babi, devojka iz imućne porodice, koja protivno svojoj volji, ipak pada na njegove čari. Možda je ovo protivno trebalo da stoji pod navodnicima. Možda i ne. Možda je njihovo spajanje nastalo baš kao što množenjem dva minusa dobijamo plus. Iz međusobne odbojnosti nastala je privlačnost. On ne razmišlja o sutrašnjem danu, za njega je svaki dan jedinstven, poseban, nema reprizu. Njegovo vreme kao da leti, on ga nema u tolikoj meri da uopšte može o nečemu da razmišlja, u njemu možete samo nekoliko puta videti tračak istinske tuge: pri majčinoj smrti, Polovoj pogibiji i trenutku kada se njegov i Babin odnos okončava. Pročitala sam i nastavak pod nazivom „Želim te“, ali, ne mogu reći da je toliko sočan kao ovaj. Da sadrži toliko slatkih, ljutih, gorkih i kiselih ukusa. Ponekad mi se čini da se pisci prosto „isprazne“ na svom prvom delu. Prvi put daju svoj maksimum ili bar ono najbolje. Valjda zato što će se posle dobro kotirati i sledeće pa makar ne bilo ni upola dobro kao to, jer su stekli reputaciju. Kada prvi put probiju led, plivanje ne predstavlja veliki problem. No, pošto uviđam da se rasplinjujem i proširujem ka temama kojima ovde svakako nije mesto, zaokružiću ovu celinu još jednom mišlju i još jednim detaljem koji bi svakako zaokupio pažnju svakog čitaoca, koji predstavlja poseban začin ovom delu, čime mu daje posebnu aromu: Da li nas je nova tehnologija u vidu koje, eto, ja na neki način i komuniciram sa vama, da li nas je ona toliko zaslepela i onemogućila našim umovima razvitak mašte? Setite se kada ste poslednji put poslali pismo voljenoj osobi makar ona bila u sobi do vaše, živela negde u vašem komšiluku ili pak negde daleko od vas? Kada ste joj poslednji put poslali pismo, a kada mejl ili SMS poruku? I ta misao me okupira dok mi pred očima još uvek blista Stepov grafit, ili bolje rečeno, izjava ljubavi Babi: „Ja i ti, tri metra iznad neba“.

Dodaj komentar

Naslov:

Tekst (potrebno):

Vaše ime (potrebno):

Vaša e-mail adresa (ukoliko je imate):

Vaša lična stranica (ukoliko je imate):

Zapamti me

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

«	Januar 2010					»
Po	Ut	Sr	Če	Pe	Su	Ne
				1	2	3
4	5	6	7	8	9	10
11	12	13	14	15	16	17
18	19	20	21	22	23	24
25	26	27	28	29	30	31

• Čestitamo!
• Zašto baš ja i zašto baš kritika?
• "Ja i ti - tri metra iznad neba"
• Pogled u ogledalu
• Modeli savršenstva Džejn Ostin i u 21. veku - Gospodin i gospođica Savršeni, da li oni zaista postoje?
• Zvezda padalica
• Da li je zaista vreme za odlazak?
• Neke stvari se ne mogu kupiti novcem. Za sve ostalo tu je Master Card.
• Slepi ubica
• Pčela

• Generalna [8]
• Beleske moje duse... [10]
• Misljenje o pojedinim delima [6]
• Sopstvena kritika [1]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom