Raspolozena za kritiku

„Dodaj mi još jedno parče torte“, doviknula mi je Ivana dok sam odnosila tanjiriće. Bila je slava, sveti Stefan, oko deset sati uveče, kada nam je odala svoju veliku tajnu. Marija, ona i ja sedele smo na podu, nogu prekrštenih u turski sed.

„Ja sam lezbejka“, rekla je. Bez ikakvog uvoda i objašnjenja da se svako rađa sa nekim osobinama i da neke osobine koje poseduje određena grupa ljudi drugi ne prihvataju. To bi protumačila kao filozofiju koja nikako da prodre do suštine, ili je pak učini neshvatljivom. Ona nije volela da okoliša. „Direktnost je ciljanje u metu bez promašaja“, govorila je. Osmehnula sam se dok su njih dve vrištale od smeha. Ivana, slatka, malo čudna devojka, ravne crne kose, sa razdeljkom sa strane i šiljasto prćastim britanskim nosem. Volela je jezive priče i neobične stvari, nisam bila sigurna da li se šali. Za par sati izgradila je stabilan odnos sa Marijom, mojom drugaricom iz detinjstva, koju je ova izjava veoma zabavljala.

„Ne zezaj! Jeb’o te, to je tako kul!“

Još uvek sam se smejuljila pokušavajući diskretno da sklonim čašu sa vinom, ali mi to nije polazilo za rukom. Maja ju je već zgrabila. Duga, bujna kosa padala joj je preko lika Džimija Hendriksa na majci i figurica na tabli monopola. Tu partiju nismo ni stigle da odigramo. Marija je izgledala totalno zaluđena i očito zadovoljna Ivaninim opredeljenjem, dok je ovoj nešto opasno titralo u očima.

„Znaš šta, u pravu si ti“, preplitala je jezikom otpivši još jedan gutljaj, „šta će ti muškarci! Vidiš, i oni traže svoj pol! Nema više ukrštanja... A i mene je oduvek zanimalo to... Jesi se nekad ljubila sa devojkom?“

„Nisam“, skrušeno odgovori Ivana, „ne smem“.

„Daj, možeš da probaš sa mnom!“

Na moje zaprepašćenje, Marija se čak i nagla ka njoj.

„Ne“, reče Ivana, sem ako ne želiš...“

„Šta?“

„Da umreš.“

Kao potpuno i odjednom otrežnjena, Marija se odmakla. Ivana nije čekala dodatno pitanje.

„Imam radioaktivnu pljuvačku“, rekla je. „Sigurno prvi put čuješ za to.“

Maja je ponovo prasnula u smeh. Posmatrala sam Ivanu namršteno, nisam shvatala o čemu govori.

„          Jedan u milion to dobija rođenjem. Ne možeš da naškodiš sebi, ali možeš drugima.“

Sledeće čega se sećam je da smo bile u školskom toaletu. Jelena, Sandra, Ivana i ja. Njih tri su se poznavale još iz osnovne škole, ja sam bila novajlija. Zapravo, družila sam se sa Ivanom iz razloga koji je meni toliko bljutav, da me je sramota što ga uopšte pominjem. Naime, njena mama bila je profesorka matematike, jedinog predmeta iz kog sam dobijala loše ocene. U to vreme, dakle, pre nešeg poznanstva, Ivana se družila sa grupom klošara okruženim špricevima i iskorišćenim kondomima. Pošto sam bila jedna od retkih ’čistih’ sa kojima je imala stabilnu komunikaciju, moj zadatak bio je da je priključim svom okruženju, gde bi započela nov i normalan život. Sve to u zamenu za peticu. Osećajući se dovoljno bedno što sam na to pristala – Ivana za to svakako nije znala – rešila sam da popustim i u krug prijatelja uvrstim Jelenu i Sandru, Ivanine nerazdvojne drugarice.

„Devojke, znate za one glasine o smaku sveta? Juče sam čačkala po internetu i pogodite šta sam našla!“ Izvadila je iz ranca urolnani štos papira sa Đavoljim rogovima.

„Eto, to je posledica!“, pobedonosno je uzviknula, „Završićemo u paklu! Svi, cela planeta! Satana dolazi po nas. Ali, znate u čemu je štos? Mi treba da se uništimo pre toga. Treba da se žrtvujemo Bogu. Tako će nas On spasti.“

„A kako ćemo to izvesti?“, upitah znatiželjno.

„Pljuvačka“, značajno me je pogledala. Uvukla je palac, srednji prst i kažiprst i izvadila nešto slično jeziku, samo mnogo uže, rastegljivo i mutno beličasto. Ličilo je na istegnutog ljigavca i šljaštalo od iskrica po rubovima i po površini.

„To su slobodni radikali“, objasnila je. „Oni se stalno obnavljaju. U stvari oni i usmrte par sati posle kontakta. Ali, pre žrtvovanja, moraćemo da obavimo i neke obrede. Dnevne možemo ovde, a noćne ćemo u mojoj sobi. Prvo uništavamo sebe. A onda, palimo školu.“

„Kako ćemo ovde dnevne, kad...“, uperila sam prstom u tetkicu koja je svakodnevno i neumorno nadgledala toalet, ne bi li ugledala makar i tračak dima i sa osmehom slatke osvete poslala nekog direktoru. Bila je to krupnija žena od oko šezdeset godina, koja se stalno gegala i uvek imala mrzovoljan izraz lica. Valjda smo zato izbegavali i da joj se obraćamo. Kao da nas je skenirala pogledom i dok smo hodnikom prolazili.

„Ona je najmanji problem.“ Munjevitom brzinom izvadila je iz zadnjeg džepa nož veličine mača i snažno ga zarila tetkici u leđa dok je ova bila okrenuta ka prozoru. Nije bilo krvi. Okrenula se ka nama, prema meni, to jest. Mislila sam da će nam pretiti tužbom za pokušaj ubistva. Umesto toga, stropoštala se na leđa kao gumena lutka.

Od tada nisam smela Ivani da se suprotstavim. U međuvremenu sam saznala da su i Jelena i Sandra ljubiteljke ženskog pola. Polako sam shvatala da sam zašla u paranormalni svet iz kog se ne može lako izaći. Naročito ako želim i dalje da imam peticu iz matematike. Nedugo posle tog nemilog događaja, Ivanina mama zvala nas je na večeru. Vrlo krupna, negovana osoba koja je povlačila sve konce. I koja, svakako, nije znala ni peti deo onoga što sam ja znala o njenoj ćerki. To su bile ’tričarije’ kojima ona nije pridavala značaja. Oca se ne sećam jasno, čini mi se da je bio nizak, tri puta manjeg struka nego majka. Sele smo za nekakav stari, pohabani drveni sto prekriven stoljnjakom, koji bi se jedino mogao koristiti u učionici za opšte-tehničko. Nasuprot njemu bila je bogata trpeza, puna đakonija. Ivana je procenila da te večeri treba da kucne naš Sudnji čas. Dogovorile smo se da posle večere idemo u njenu sobu na poslednji ritual. Tokom obroka iznenada ju je zaboleo stomak. Izvinila se i rekla da ide u sobu. Prolazeći, krišom je svakoj od nas ubacila parče svoje pljuvačke u tanjir i prošaputala „Čekam vas“.

Osećala sam da se kraj bliži i da ćemo sve četiri izgubiti život ako odem u tu prostoriju, jer su Jelena i Sandra već ustale i pridružile joj se, da pripreme sobu za obred. Ivana će samo nas ubiti, sinulo mi je, pljuvačka ne ubija onog ko je poseduje. To je onaj blesavi trenutak sna, kada želim da živim, da se probudim. Nisam verovala u gomilu odštampanih gluposti. Bilo mi je jasno da je u nekoj sekti. Mobilni mi je bio na dohvat ruke, ali nisam mogla da ga uzmem. Nisam smela. Ivanina mama motrila je na svaki moj pokret. Kada me je upitala zbog čega ne jedem, briznula sam u plač.

„Ja ne mogu više da se družim sa Vađom ćerkom“, pokuljalo je iz mene, „ona je u nekoj sekti i večeras će da se ubiju i ona i njene drugarice, i da zapale školu!“, ridala sam. „Hoću kući!“

„Draga“, rekla mi je, gledajući me jezivo prodornim pogledom, „zaboravljaš da bi imala dvojku iz matematike?“

„Ma, briga me za Vašu peticu! Neka imam i dvojku, ne mogu ovo više da izdržim! Prijaviću policiji!“

„Ne mogu da verujem da si toliko sebična. Ponovo zaboravljaš na Ivanu? Kada ti je ocena bila potrebna, prihvatila si je, a sada je se odričeš kada je u problemu?“ Zaćutala je. Mislila sam da je završila. Ali, onda je dodala: „Uostalom, imaš li dokaza o tome šta ona planira? Čime ćeš potkrepiti svoje optužbe?“

U tom trenutku se setih da zaista nisam imala ništa čime bih dokazala da je ubistvo počinjeno. Gledala sam tužno u diktafon čije su se baterije istrošile i sećala se maminih opomeni da ih kupim. Bolje da ćutim, pomislila sam, i sama bih mogla da završim iza rešetaka. Bolela me je glava od plača, čeone i slepoočne žile su mi se ocrtavale. I kao da me je čula, policijska patrola se pojavila na vratima. Ugledala sam čika Slavka, našeg kućnog prijatelja.

„Šta se dogodilo?“, upitao je.

Zurila sam u Ivaninu mamu i, uprkos svemu, odlučila da prećutim.

„Ništa“, rekla sam, samo me boli glava...

Deset godina kasnije tegetni fijat zaustavio se ispred oronule kućice. Nije bila jesen, ali je put bio posut opalim lišćem orahovog drveta ispred kapije. Ne sećam se da li sam završila tu školu ili sam se prebacila, kao da mi je ostala neka praznina u pamćenju. Pored te kućice stajala je zgrada ugljenisana od vatre oko koje su postavljene skele. Mogla sam da naslutim šta se dogodilo. Zarđala kapija se otvorila uz škripeći zvuk. Popela sam se uz tri razvaljena, klimava stepenika. Vrata je otvorila žena toplog osmeha, iskrzane kose vezane u konjski rep, sa šiškama.Godine su se nastanile na njenom licu. Nije osedela, ali jeste ostarila. I smršala. Mnogo. Zagrlila me je koščatim rukama, ta moćna žena u svoje vreme. Sada bez oholog pogleda. Magija je bila ispijena iz nje. Svuda beše beton, a s desne strane stepenice koje su vodile dole, u kuhinju. Žuta svetlost je pravila senku po zidu. Stajale smo u hodniku. Na levo, iz sobe, takođe je dopiralo svetlo. Nisam želela da ulazim tamo. Ivana se pojavila sa kantom za vodu i cediljkom u njoj u jednoj ruci i zogerom od šipke i vunenih vlakana u drugoj. I ona je imala konjski rep i dva pramena kose puštena sa obe strane lica. Podigla je glavu, a zatim nastavila da čisti. Bez reči.

„Žao mi je“, prošaputala je profesorka matematike koje sam se nekada plašila. „Bila si u pravu. Godinama renoviraju školu. Ne zna se ni kako je izbio požar. Sada nam je tamo učionica“, pokazala mi je rukom na mesto odale je Ivana izašla.

„Ivana radi kao čistačica.“

Nisam želela da znam da li će i ona postati namrgođena tetkica koju izbegavaju, ni da li će imati istu sudbinu kao ona kojoj je presudila. Istorija se ponavlja, kaže stara izreka, ali taj čin ne bih volela da se dogodi opet. Šta se desilo sa Jelenom i Sandrom, nikad neću saznati, jer je poslednje što sam videla figura Ivanine majke. A onda sam se trgla...

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• Čestitamo!
• Zašto baš ja i zašto baš kritika?
• "Ja i ti - tri metra iznad neba"
• Pogled u ogledalu
• Modeli savršenstva Džejn Ostin i u 21. veku - Gospodin i gospođica Savršeni, da li oni zaista postoje?
• Zvezda padalica
• Da li je zaista vreme za odlazak?
• Neke stvari se ne mogu kupiti novcem. Za sve ostalo tu je Master Card.
• Slepi ubica
• Pčela

• Generalna [8]
• Beleske moje duse... [10]
• Misljenje o pojedinim delima [6]
• Sopstvena kritika [1]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom