Raspolozena za kritiku

Prica o jednom petlu

malakriticarka | 07 Avgust, 2011 17:39

Чудна је људска нарав и начини егзистенције. Спремни су на све зарад сопственог преживљавања. Или сам можда требала да кажем „Спремни СМО“? Овако би се могао извести закључак да ја људском роду уопште не припадам, што је апсолутна неистина. Но, да бисте ме боље разумели, објаснићу о чему је реч.

Једне суботе ујутру била сам сведок врло трагикомичне приче. Наиме, путовала сам аутобусом према Младеновцу, када је возач изненада зауставио аутобус ван успутне станице. Изашао је мрмљајући, прошао поред точкова и подигао нешто са земље што је, назирући кроз прозор, било налик на животињу. Вратио се, унео је и ставио у корпу у углу, код предњег дела врата који се не отвара. Био је то један добро ухрањени петао кога је неки од немарних возача (ако их поредимо са овим који се показао „тако добрим“), не опажући жива бића око себе, ударио.

Петао је ударао крилима по корпи покушавајући да се избаве, перушке су полетеле, али је ипак давао знаке живота. Међутим, петлу, који је до пре неки минут био на граници између живота и смрти, преживљавање није дозвољено. Један од путника, у блиском односу са шофером, изашавши на својој станици, узео је повећи камен, први на који је наишао и положио га преко петловог слабашног тела. Не треба напомињати да је овај, ни пар минута касније, издахнуо. Возач је прокоментарисао нешто налик на „Види, овај га уби!“, одједном нашао кесу коју до тада никако није могао наћи, сместио петла у њу и продужио...

Ако ово људи данас чине животињама, да ли ће сутра нама то исто, за казну, враћати неки супериорнији од нас? Да ли ћемо се и ми тако угушити у корпи за отпатке? Важи ли и даље правило да оно што важи за неке не мора да важи за све, или бисмо ми, који такав поступак не можемо оправдати ни изгладнелошћу возачеве породице, морали да се одрекнемо људског рода као и саме припадности њему чиме бисмо доказали разлику?

Soba s pogledom

malakriticarka | 07 Avgust, 2011 17:43

Soba s pogledom na mokru ulicu, ispucali trotoar, osušeno drvo. Soba s pogledom na tebe. Uvek te zamišljam kako dolaziš. Nekada mi se ta priviđenja čine tako stvarnim, skoro da te mogu dotaći. Soba s pogledom na most. Ti si sa njegove druge strane. Stojiš sa rukama u džepovima. Izgledaš kao da skakućeš, a zapravo samo premeštaš oslonac sa jedne na drugu nogu. Vidim te, smeškaš se. Smeškaš se i igraš valcer. Ne, ne smejem ti se. Volim kad to činiš. Nekoliko puta sam se suzdržavala da te ne uhvatim za ruke, pa da ga zaigramo zajedno. Nemam osećaj za pravi trenutak. Očekujem od tebe da mi to nagovestiš, molim i preklinjem za makar neku naznaku, ali ti si uvek nestabilan, kao atom dok emituje energiju. Načiniš mig desnim okom. Tja! Tebi nešto govorim, a i sama sam puna straha. Bojim se da nas nasilno guram u ovu priču, žurim da povučem lastiš pre nego što bude kasno. Pre nego što kesa postane prenatrpana za tebe i mene. Možda nam je ova priča jedina zajednička. Možda nismo predodređeni da budemo junaci iste bajke.

Soba s pogledom na pozornicu. Daske škripe pod nogama, zavesa polako otkriva dvoje ljudi koji stoje bez reči, nemo se posmatrajući, nemo razgovarajući. Ja kraljica. Ti kralj. I opet mi. Vidim decu koja ne trepću, ne dišu, poluotvorenih usana prate odvijanje radnje. Ovo je poslednja predstava koju igram. Kraj moje glumačke karijere. Patetično. Osećam se kao da idem u penziju. Kralj treba da poljubi kraljicu. I na to te podsećam, iako jasno piše u scenariju. Tu, na toj pozornici, gde želim da ostavim deo sebem utisnem stopala u pod, da čujem gromoglasan aplauz dok se zavesa bude spuštala, razmišljam da li igram zbog tebe ili zbog mališana. Nanela sam samo sloj crvenog ruža. „Hoću da budem ti lepa“, čujem kako mi odzvanja stih. Dečiji smeh postaje napadan, jeziv i strašan. Ona veruju da je ovo komedija. Iza kulisa, smešno prelazi u surovo. Brišem ruž, razmazujem ga, dok ljubičaste varnice munje pršte iz uglova svlačionice. Snežana želi kralja umesto princa. Želi mog kralja. Besramno koketira sa njim dok stojim onako musava. Ni kralj više nije ono što je nekada bio. Pretvara se u plašljivog zeca iz Alisine priče. Usmeri Amorove strelice i na Snežanu i na kraljicu, pa se povuče u svoj nevidljivi žbun., dok mi lutamo u zamci pogrešnih tragova.

Da! Ne stidim se reći: Ti si jedan mali, strašljivi, pokvareni zec! Ni ja nisam ništa bolja od jedne obične zmije. Obilaziću oko tvojih nogu, ovo ću kriti od tebe, sebe, svih, a na kraju će neko biti povređen. Zmijski jezik nikom dobra nije doneo.

I odjednom, stidim se svega – stidim se što si mi privlačan, sram me je što me zaposeda ljubomora. Smanjujem se, dosežem nanometarsku veličinu, upadam u prvu šupljinu među daskama. Propadam kroz emocije, hvale, izvinjenja, dvoličja, licemerja, šapate, krike i uzvike. Vrištim i sama. Fijuuuuu! TRAS!

Sedim na podu i gledam u plafon. Začudo, nema ni jedne pukotine. Ruž mi je preslikan na obraze, haljina poderana. Klompe sam negde usput izgubila. U kosi je još po neki komadić zemlje, listića i grančice. Primičem se radnom stolu. List hartije štrči ukoso. Čitam naslov: „Soba s pogledom“. Stari časovnik opominje da je ponoć. Mehanizam sa pticom izleće i vraća se u kutiju, pritom proizvodeći neki čudan, metalni zvuk. U tami se, pod svetlošću meseca, presijava limeni kontejner. Gužvam papir, slova se krive, nemilosrdno ga gnječim. Odmeravam zamah ruke, papirna lopta leti. Dovoljno je sabijena da elegantno upadne u odškrinutu kantu nepotrebnih stvari. Vreme je isteklo. Aplauz, zviždanje, ovacije. GAME OVER.

Izgubljeno srce

malakriticarka | 07 Avgust, 2011 17:44

Господин Грас се тог јутра пробудио са чудном језом испод коже. Већ двадесет година истим путем иде до своје адвокатске канцеларије и увек је корачао овако споро, опуштено. Све је некако било сиво – куће, прозори, сиви пси на асфалту. Угледа нешто црвено, мало заглављено између кошаре и ивичњака, влажно и дрхтаво. Нечије срце, окрњено са једне стране, лежало је на хладном коловозу и слабашно пулсирало. Господин Грас га пажљиво стави на свој длан. Сети се своје супруге.

Били су разведени већ нешто више од петнаест година. Његова супруга Ева није могла да се ухвати у коштац са његовом каријером. Није могла да прихвати његову страст према праву и понекад јој се чинило да гаји већу љубав према тој науцинего према њој самој. Она, ветеринар специјалиста, враћала се са посла у вечерње часове са теретом новог разочарења када би видела на сточићу у ходнику испред дневне собе жуту цедуљицу на којој је писало: “Драга, имам неодложни састанак.“ Спорим покретима скидала је шминку седећи испред тоалетног сточића у њиховој спаваћој соби. На тренутак би немарно окренула главу као да проверава да ли је, можда, у међувремену, нечујно ушао. Уместо његове фигуре била су само два јастука и прекривач са дезеном лишћа. Уморно се помирила са чињеницом да ће и ове ноћи сама грејати ледену постељину.

А онда, једног кишног јутра, баш као и овог, узела је свој лакирани црвени кофер, испразнила гардеробер и последњи пут крочила у сваку просторију. Желела је да упије мирисе, облике. На крају је погледала прстен. После петнаест година проведених на домалом прсту, утиснуо се у њега. Скинула га је уз извесни напор, а потом га одложила покрај исписане цедуљице. Прва за њега.

За петнаест прохујалих година, господин Грас изгледао је као старац. Проћелава седа коса вијорила се на ветру док се трудио да убрза ход. Дубоке бразде беху му усечене у чело и образе. Самоћа је била болна. Пробудио се са језом. Сањао је своју супругу. Дрхтавим рукама поливао је лице водом и кренуо на посао попивши шољу горке кафе. Све га је подсећало на дан кад му се цео свет срушио. Нашавши на ово мало створење, застао је. Иако је каснио на посао, бацио је ташну у прашину око себе и узео у наручју несрећну животињу. Рањена је, али жива. Осетивши младићку снагу у клецавим коленима, зграбио је ташну и чупаво бело штене умрљано крвљу које му је већ лизало руку. Познавао је само једну особу која га може спасити. Трчао је. Саплитао се о флајере, бициклисте, аутомобиле, шетаче са љубимцима. Без даха, стигао је у амбуланту и видео смеђу косу покупљену у коњски реп.

„Ева!“, вриснуо је, стропоштавши се на прву клупу.

„Давиде!“ Жена лепих црта лица се окренула. Препознала је тај мушки глас. Дотрчала је и обухватила рукама штене које је цвилело.

„Сетио сам се тебе чим сам га угледао...“

Неколико тренутака стајали су једно наспрам другог. Пријатељи, љубавници, супружници, све су то били. Сада су се посматрали, анализирали, премеравали очима странаца.

„Има ли наде?“, упитао је. Осећао се као да му је грло посуто брашном, желео је толико тога да јој каже, да је моли за опроштај, повратак. Желео је да је загрли, да скочи на њу попут звери. Уместо тога, само је немо посматрао.

„Има, али, морала бих да пожурим, нема пуно времена.“

„А за нас?“

Погледом пуним сажаљења положила је руку на његове груди.

„Удата сам.“

Пратио их је до улазац у операциону салу. Гурнула је врата и са малим пацијентом продужила сама, док су се врата враћала ка њему. Једно срце иза тих врата наставиће да куца. На друго ће морати да заборави. Заувек.

Meni

Pretraži

Kalendar

«	Avgust 2011					»
Po	Ut	Sr	Če	Pe	Su	Ne
1	2	3	4	5	6	7
8	9	10	11	12	13	14
15	16	17	18	19	20	21
22	23	24	25	26	27	28
29	30	31