Raspolozena za kritiku

Pčela

malakriticarka | 08 Jul, 2010 17:22

Napomena: Ne preporučuje se osobama koje veruju samo u srećne krajeve. Priča bez hepienda. Ovo je, iako možda promašena tema, priča o pojmu čoveka i insekta koji imaju zajedničke osobine. Samo jedan pogrešan zamah krilima, zamah u pogrešnom smeru može biti koban po oboje. Pričao tome šta zapravo izazov i iskušenje sa sobom donose i koliko mogu pomutiti pamet i najtrezvenijem čoveku. Iskušenje nije sam porok koji se nudi, već odolevanje istom. 

„Marta, požuri, stigao je auto!“
„Evo!“, promrljao je glas iz spavaće sobe 25-ogodišnje devojke. Vreme je za polazak. Kao usput, nehajno je obrisala dve suze koje su se skotrljale sa rubova očiju. Mrzela je rastanke. Prezirala ih. Odlaske. Nešto novo i njegov početak. A šta sa onim što još nije završila? To joj je izgledalo kao da započinje nov život, a da ni stari nije proživela. Pažljivo je razgledala delić po delić sobe, kao da pokušava da zapamti tačan raspored. Krevet, ormani, fotelja, stolica, dva svetloplava zida. Polica. Pogled joj se zaustavlja na drvenom ramu sa pozlatom. To je sve što je ostalo na njoj. Devojčica bez dva zubića sa strane, toga dana su joj ispala, seća se,i dečačić prodorno tamnih očiju. Njen drug iz detinjstva, Dejan Jakovljević Pčela. Pored rama, metalna imitacija pčele, poklonjena tačno pre deset godina,kada su krenulo u srednju školu. Ona u ekonomsku, on u železničku. Veče pre nego što su se stopili u novo okruženje dao joj je zamotuljak.
Samo je rekao: „Moj saveznik. Iako možda ne veruješ u moć telepatije, kad god ti zatrebam samo je jako stisni.“
Pokušala je to pre pet godina, kada su joj se roditelji razveli. Podrška, oslonac, savet bili su joj neophodni. U stvari, stisak je bio i nepotreban. Besciljno je lutala mislima, nesvesno u pravcu figure. Sutradan ju je nazvao. Peta godina otkako se nisu čuli.

Na drugom kraju grada teče sasvim drugačiji život. Momak kratke kose ošišane na „keca“ u treger majici čiji su tregeri na vrhu iskrzani, nanosi penu za brijanje. Stoji pred ogledalom u kuptilu, okačenim o zid. Po uglovima zidova primećuje se buđ u procesu stvaranja. Laganim pokretima skida penu brijačem i odsečno odstranjuje i poslednji milimetar brade. Oduvek su ga nazivali Pčelom. Natprosečna inteligencija kojom se niko nije mogao meriti s njim i uvek u pokretu. Nekada duge, crne kose, prefinjenih crta lica, negovanih ruku i sjaja koji je titrao u tim tamnim očima. Očima koje su iza svog bljeska krile tajne života za koje on nije ni znao. Reprezentativac koji je „preko noći“ postao zvezda. Spasao klub od propasti. Devojke ga želele, on birao koju će. Voda je pljuštala. Kapljice odskaču od ovalnog dela lavaboa, zaustavljajući se za koji trenutak na njegovoj površini, pa se, ostavivši trag, kližu na dole propadajući nazad u udubljenje oblika velike rupe, padaju i još dublje putem kanalizacije. Prati pogledom tu kap koja ide ka nepoznatom, makar to bio i ponor. Počeo je kao pčela. Vredna, radilica. Sada je kap. Beskorisna, koja samo ide, raspada se, ostavlja za sobom tragove koji polako nestaju. Obrisaće se. Posle njih ne ostaje ništa što bi ukazivalo da je ona nekad postojala. Ne, on je pčela. Bar se uverava da je to. Lupka se po obrazima blagose šamara. Radoznalost njegov porok koji ga je i upropastio. Sada živi u stanu pokojne bake, gde cigle proviruju ispod zida.
Navukao je preko glave sivi duks sa kapuljačom i podigao roletnu. Sunčano bez sunca. Melanholija. Okrznuo je pogledom Kaporov roman koji je čitao prethodne noći. „Lep dan za umiranje“. Osmehnuo se nekoj banalnoj misli koja je već nestala u vazduhu.

Ona. Izlazi iz kuće, okreće ključ ne tako sigurno kao što je to on već učinio. Martovska hladnoća, iznad očekivanja za to doba godine, štipa je za oči i porumeneli nos. Kapa od pliša joj je na glavi, delo bakinih ruku od prošle zime. Ulazi i seda u kola, ona se uz tresak zatvaraju.Nešto nije u redu, oseća, ali ne zna tačno šta. Otvara zorbu i vadi pčelu. Odlučuje. „Mama, otići ću do Dejana, ti produži.“


Izašao je iz zgrade. Oči su mu vlažne od hladnoće. Usne crvene boje, skoro kao krv, ispucale. U kožnoj jakni, sa pištoljem u unutrašnjem džepu, korača napred. Otkada sarađuje sa Markom, jednim od najvećih bosova beogradskih narko dilera, bez te male sprave sa obaračem, ne oseća se bezbedno. Hrapave, promrzle ruke zarivene su u džep. Kosti mu proviruju ispod kože.Tamnoplave tufnice i tačkica u sredini svake od njih. Oseća potrebu. Ogromnu, nesavladivu potrebu koja se ponavlja već šesti put za dva dana otkada je Marko otišao poslom u Crnu Goru. Zalihe su davno potrošene. Telo mu podrhtava. Već nekoliko godina oseća se kao da gubi pojam za bilo šta oko sebe. Marta. Pet godina otkako se nisu čuli. Šta li je sada sa njom? Možda je i bacila figuricu. Posle toliko vremena, ima puno pravo da joj verovanje u tu magiju iščezne. Prsti mu se tresu dok pokušava da okrene broj. Pritiska dugmiće tastature, i pri svakom stisku oseća povratnu reakciju bola tačkice iz tufne.
„Brate, ’ajde đido mova!“, izgovara promuklim glasom, izobličenog tona, kao da mu je to poslednja nada za spasenje.
„Halo, ko je to?“, odgovara glas gospodina sa druge strane. Da nije pogrešio broj? Ovo ne liči na Marka.
„Mare, care, ti li si?“, pokušava da presabere  i sebe i njega, koji je već pribran. Itekako.
„O, dobar dan, gospodine!“, čuje se Marko, „naravno, naravno, nema problema“, odgovara na nepostavljeno pitanje, imitirajući konverzaciju.
„Eto gospodo“, konačno progovara, „novac će biti tu kroz desetak minuta, pa kada vas je Pčela izneverio?“
„Slušaj ti“, reče jedan, ćelave, istetovirane glave, sa pirsingom u obrvi upirući mu kažiprst u grudi, „mene ne zanimate niti ni ta tvoja pčela, razumeš? Znači, imaš fore tačno, evo, sedam minuta“, preračuna se gledajući na ručni sat koji je nepomično stajao na odebljalom, mišićavom zglobu, „u suprotnom, znaš šta se događa. I ti i tvoja pčelica ostajete i bez krila i bez glave.“ Uz bučno odlaganje stolica, momci se pokupiše i izađoše. Marko okrenu broj. „Silazim dole, nadam se da si doneo keš.“

Iskoračila je iz auta i uputila se prema stanici. Sačekaće tridesetjedinicu. Pogled joj namah okupiraju dva momka koja, primećuje, prilaze njoj. Roki i Cokula, Dejanova ekipa. Nije znala da li koristi narkotike, redovan doping joj nije bio poznat.
„’De si, mala?“, Roki joj se unosi u lice. Pokušava da ga izbegne, ali on joj se samo podrugljivo smeši, hvatajući je za vilicu. „Ovo je Dekijeva“, objašnjava Cokuli, dok ’Dekijeva’ naglašava.
„Hajde sa nama, neko bi hteo da te vidi“, kaže Cokula i kreću dok je Roki vuče držeći šaku preko njenih usta. Munjevitom brzinom prolaze trenuci, dok pre nego što se osvesti gde je, ugleda Dejana. Pokuša da potrči, da ga zagrli, ali je tup udarac glavom o beton sprečava.
„Nju da nisi takao!“, čuje Dejanov glas kao udaljini.
BAM! Metak pogađa Dejanovo rame, savija se. Pčela iz Martine torbe je izvađena. Roki je puni braonkastom ljigavom sadržinom. BAM! Još jedan, u nogu. Pada na zemlju, još uvek živ, Ona uspeva da se pridigne i otpuzi do njega. Cokula pritiska mehanizam, navija ga i baca mehaničku lutku ispunjenu otrovom koja uz kloparanje metalnih nožica stiže do rane i unosi supstancu. Marta naslanja svoju ruku na njegovo rame. Sirena policijskog automobila. Poslednje čega se seća. Mrak.

Otvara oči. Leži u zavoju preko glave. Nazire ženu i muškarca koji sede na bolničkom krevetu. Mama i tata. Koliko dugo ih nije videla zajedno u svom okruženju?
„Ne, Dejane, ne!“, muca u bunilu.
„Dušo, smiri se, polako“, majčine ruke miluju njeno lice, dok je otac drži za ruku.
„Mama, gde je Dejan?“ Po njihovim pogledima shvata.
Kasnije, stiže i vest o incidentu.
„Bivši kapiten fudbalskog tima, školska legenda neretko viđene mudrosti, čija je insekt zaštitnik bila pčela upravo zbog inteligencije i nestalnosti, pokleknuo je pred izazovom poroka narkomanije i preminuo usled ranjavanja od strane onih u čiju je grupu i upao.
Smrt je nastupila nakon prenošenja otrovne supstance putem metalne lutke kroz čiju plastičnu cev koja ima funkciju igle je ipreneta. Metalne lutke oblika pčele.“ 

Beleske moje duse... | Permalink | Komentari (5) | Trekbekovi (0)

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb