Raspolozena za kritiku

Ponovo sam naišla na knjigu, odnosno roman, koji je, ne samo zaokupio moju pažnju, već me i ’naterao’ da malo dublje prodrem u njegovu suštinu. Naime, reč je o Margaret Atvud i njenom romanu „Slepi ubica“, dobitniku Bukerove nagrade.

Pre nego što počnem da govorim o vrednostima knjige, napominjem da sa čitanjem ne bi trebali da počinju oni koji podnose samo lagano štivo. Ovo donosi sa sobom nešto mnogo više od pisane reči određenog fonta i proreda. Ovom prilikom Margaret nam priča vešto satkanu priču o ljubavi i potajnoj zavisti između dve sestre, Lore i Iris Čejs, čija je porodica poznata po posedovanju porodične fabrike - dugmetarnice. Roman se sastoji iz ’priče u priči’, gde Iris, kao naratorka, govori o svom životu i odnosu sa sestrom. Njena ispovest namenjena unuci Sabrini, kako saznajemo tek na poslednjim stranama, počinje od trenutka kada njena sestra Lora Čejs sleti kolima sa mosta. Sumnja se da li je zaista u pitanju samoubistvo, ili pak, kvar nekog dela auta. Ali, Iris je jedina koja može naslutiti pravi odgovor.

Lora je rođena četiri godine posle Iris. Preživele su obe teške trenutke, očev odlazak u rat, njegov povratak praćen poremećenim razumom, smrt majke. Iris daje obećanje da će voditi računa o Lori. Ona može da spreči njene fizičke povrede, ali kao što već u prvom poglavlju kaže, „neki ljudi jednostavno ne mogu da prestanu da jecaju. Oni ne mogu da kažu ni gde ih boli.“ Duševne rane nanete nenamerno, utiču na Loru, koja nije obična devojčica. Ona nije čudna, ona je posebna. Smrt majke podstiče njen um koji je tek u razvoju. Želi da sazna da li Bog postoji. Da li bi ona, poput Isusa, trebalo da da svoju žrtvu u cilju vraćanja njihove majke među žive? Da li je sebična ili mentalno poremećena samo zato što želi prosto objašnjenje nekih stvari? Problem je u tome što, čak ni odrasli ljudi ne mogu sve razumeti. Na neka pitanja odgovori ne postoje. Nema definicije, nema pravila. Kada reka života prolazi pored tebe, juriša, noseći sa sobom u neku drugu dimenziju osobe koje u tvom srcu zauzimaju posebno mesto, počinješ da se menjaš. Shvataš da zapravo odrastaš. Pre vremena. Kao kajsija koja je ranije ubrana.

Lora izrasta u inteligentnu, samosvesnu ženu, bistrijeg uma od Iris. Da li godine znače veće iskustvo? – mitsko pitanje, nebrojeno puta postavljano. Možda, ali ne i pamet. Uz malo subjektivizma, da dodam, smatram da je Lora iako se ponašajući u pojedinim slučajevima kao buntovnica, ipak racionalnije razmišljala od Iris, koja se i protiv svoje volje, a u želji da spase porodicu od finansijske, pa samim tim i moralne propasti, udala za Ričarda Grifena, uvaženog industrijalca, kime je vladala njegova sestra Vinifred.

Kao još dvoje upečatljivih likova, koji su, može se reći glavni pored Iris i Lore, pomenuću dvoje neimenovanih ljubavnika. Strane pune mistike koje ćete iščitavati, ako se odlučite za ovo delo, dok vam taj bezimeni muškarac priča istoriju o Slepom ubici i Zajkronjanima. Slepog ubicu, kažu novinski članci, još jedan interesantan deo na koji ćete naići po nekoliko puta u svakom poglavlju, a u dužini od jedne strane, napisala je Lora Čejs. Međutim, Iris govori suprotno. S druge strane, ta mlada žena koja nema ni imena, koja ima samo njega, tog mladića, napobirčenu flašu pića i nepresušan izvor mašte, metaforički gledano, može biti Lora. Aleks Tomas, muškarac nepoznatog porekla, ’nepoznatog imena’, mesta stanovanja, jeste i sam slepi ubica, o kome govori u svojoj izmišljenoj priči o Zajkronjanima.

Iris je izgubila sve. Piše, u svojoj 80 i nekoj godini, o ćerci, Eme (kakva ironija, budući da je naglasila da to ime znači voljen – franc. Aimee, a nikada dovoljno ljubavi nije dobila) koja je od alkohola i umrla, o patnji kada joj je Vinifred oduzela prvo Eme, a zatim i unuku Sabrinu. Da li je to Božija kazna za svaki trenutak želje da pusti Loru da se udavi, kada bi ova namerno skočila u jezero? Volela ju je, ali ljubomora je preovladavala. Ali na šta? Na to što je možda zrelija iako je mlađa? To pitanje visi u vazduhu poput Lorinog automobila koji se tog popodneva presijavao na suncu zakačen za krošnju drveta.

Nije Lora sebe ubila, iako je namerno kolima sletela sa mosta u provaliju. Ubili su je nesigurnost, nepoverenje i ljubav koju od sestre nikada nije dobila. I zato, iako mi je bilo potrebno prilično vremena ne da je pročitam,koliko da je razumem, smatram da je zasluženo dobila Bukerovu nagradu. Njen fantastičan spoj umetnosti, maštovitosti, sa primesama istorije, socioloških i psiholoških faktora, svakako je vredan pažnje i smatram da će se mnogi, po završetku čitanja ove knjige, sigurno bar na trenutak, zapitati da li ono što čine može na bilo koji način povrediti one koji ih okružuju.