Raspolozena za kritiku

Prostrana hala, veliki broj omladine kao i količine alkoholnih pića. Tipična žurka punoletstva. Reflektori šaraju prostoriju. Nas devetoro napravili smo mali krug u okviru koga đuskamo. Šest devojčica i tri dečka. On mi privlači pažnju. Oniži u beloj majci. Nije čak ni preterano lep. Ali osećam da tu nešto postoji. Igram u top haljini, dok mi on povremeno stavlja ruku oko struka i cupka pored mene. Umeren je. Kao da ne znam šta hoću, primičem mu se, zatim izmičem kada osetim ruku. Naš jezik je muzika. Ne znam mu ni ime. Gluplje se osećam da ga pitam kako se zove, da ga overavam u onoj gomili nego da prosto đuskam sa potpunim neznancem. I to mi prija. Ništa loše ne činimo, a i ja se uz to osećam fenomenalno. Osećam da se nekome sviđam, iako sam u gornjem delu mršava i punačka od struka na dole. Osećam da su mi nestale bubuljice sa lica. Osećam se lepo i osećam se lepom. Neće biti ničeg više između nas osim to malo flerta koje nikome ne škodi. Iznenada mi prilazi s leđa, zamišlja od mog stomaka gitaru i svira po njoj. Ali me i dalje poštuje. Kada se blago sagnem i dotaknem mu ruke, sklanja ih. Razume da to više nije poželjno da čini. Meni se, svakako, sve to dopada. Na nekoliko trenutaka stane. A onda se ponovo iznebuha pojavi, čime se javlja čudan osećaj golicanja u stomaku. Vidi da jedem tortu, prilazi i kaže:

"Daj malo."

Nema poseban miris, znam da mu je lice mokro, ali, kom mladiću nije bilo? Ne pripija mi svoju glavu uz obraz, niti je spušta na moje rame. Dostojanstveno, zarobivši me svojim rukama, uz pesmu "Rođena za flert", čeka dok ja formiram zalogaj u plastičnu viljušku. Nije ga čak ni uzeo čitavim usnama. Pažljivo je zubima skinuo komadić torte, dok je na viljušci ostao trag šlaga. Zatim, ponovo me je napustio. Đuskala sam, igrala sa drugaricom, opijala me je muzika. Trudila sam se da ga izbegnem. Nisam mogla lepo da mu vidim lice. To mi je smetalo. Poslednji put mi je prišao te večeri.

"Već si pojela svu tortu?", upitao me.

"Tortu?", uzvratila sam, pretvarajući se da ne znam o čemu govori. A savršeno dobro sam znala. Do torte mu i nije toliko stalo.

"Šalim se", dodao je, i pokušao da uspostavi kontakt sa mnom.

"Ah, to!", nekako užurbano i neubedljivo sam se nasmešila, pokušala i uspela da ga eskiviram. I to je bilo sve. Sat vremena kasnije, društvo se razišlo. A ja sam, posle toga, narednih nedelju dana pokušavala - i uspela - da nađem na fejsbuku bezimenog dečka koji se oslobodio da mi priđe i zatraži zalogaj torte.  

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• Čestitamo!
• Zašto baš ja i zašto baš kritika?
• "Ja i ti - tri metra iznad neba"
• Pogled u ogledalu
• Modeli savršenstva Džejn Ostin i u 21. veku - Gospodin i gospođica Savršeni, da li oni zaista postoje?
• Zvezda padalica
• Da li je zaista vreme za odlazak?
• Neke stvari se ne mogu kupiti novcem. Za sve ostalo tu je Master Card.
• Slepi ubica
• Pčela

• Generalna [8]
• Beleske moje duse... [10]
• Misljenje o pojedinim delima [6]
• Sopstvena kritika [1]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom