Raspolozena za kritiku

SAJAM KNJIGA – Trgovina prijateljima

malakriticarka | 02 Novembar, 2010 11:53

Sajam o kome se u mojoj školi govorilo mesec dana unazad očigledno je nađačkoj strani bio samo u četvrtak. Ja sam ga, dan kasnije, posetila sa sestrom,  koja je čežnjivo tražila štand gde se može kupiti druga knjiga popularnog repera Marčela. Četvorka, šestica, petica i poneka trojka stajale su na početku  niza broja svake cene. Nama se, nekako, najviše isplatilo fotografisanje. Kad  već nisi u prilici da kupiš knjigu i ovekovečeni trenutak sa njom je lepa  uspomena, naročito kada je reč o novom romanu Dejvida Nikolsa – Jedan dan, za  koji čak i Toni Parsons tvrdi da je „savršen roman“. Da će kupovina biti  krajnje skromna shvatila sam na samom početku, kada sam se susrela sa cifrom od  šest hiljada dinara za komplet Koeljovih romana i nešto jeftinijim Tolstojem.

      Oči moje petnaestogodišnje  sestre caklile su se od sreće dok je u rukama držala „O ljudima, mišima i  psima“, a ja sam se pitala da li roman jednog rep muzičara, bez ikakve uvrede,ima istu duhovnu vrednost kao Dnevnik Ane Frank, pošto im je već u materijalnom  smislu ista?

      Sajamski popusti, toliko  pominjani, reklamirani i izvikani, važili su uglavnom za dečje knjige. Pomislih  da sam i ja luda što sam uopšte očekivala da će „Koliba“ ili „Lovac na zmajeve“,koji vode borbu oko prvog mesta na top-listi već mesecima, biti na nekakvim  popustima. Ipak  izdvojila sam izvesnu  sumu novca i uslišila svoju dugo skrivanu želju za posedovanjem „Tri metra  iznad  neba“ Federika Moće i romana engleske spisateljice Megi O’Farel.

      Knjige su oduvek smatrane  najboljim prijateljima. Bilo da su pisane za decu, tinejdžere i odrasle, uvek  sadrže skrivenu poruku ili makar pružaju podršku i dokazuju da je naše probleme  još neko proživeo. Na žalost, i Sajam je postao mesto komercijale. Trgujemo  prijateljima, umesto da ih prikupljamo. Bila sam u prilici da osetim sreću  smeštanja dve nove knjige u kolekciju na polici ali se pitam, hoće li i buduće  generacije imati šansu da prožive isti osećaj?

      Volim da imam omiljene naslove  makar radi dekora, kao što neko voli da mu zid krasi lep motiv na uramljenoj  slici. Ali, ako neko zaista želi da se vrati sa sajma punih kesa i ispunjena  srca, neka ode do najbliže biblioteke i odluči čije mu je društvo najugodnije.  Svakako je bolje nove prijatelje potražiti tamo nego na fejsbuku.

Generalna | Permalink | Dodaj komentar | Trekbekovi (0)

КАП

malakriticarka | 07 Novembar, 2010 13:04

     Кап, прича без почетка и краја. Кап, живот. Кап која удара, обара,прелива. Кап која је срушила твој пешчани дворац. Кап која мирише. Јеси ли  икада осетио мирис кише? Јеси ли, као дете, покушавао да пијеш кишу? Снажно  забациш главу трчећи раширених ногу, батргајући се без циља, не гледајући ни  напред, ни назад, ни лево, ни десно. Ниси жедан, али желиш тај млаз воде.  

     Жмуриш док ти капљица пада на очи, на врх носа, на усну, али отвор између усана  не погађа. Трчиш и даље, јуриш, чудиш се зашто тете и чике носе огромне,  разнобојне печурке са дршкама. Поново стиснеш очи и настављаш једнаким ритмом.  Не гледаш куда ходаш. Рашириш руке и полукружним покретима имитираш птицу.  Одвајаш се од пода и спушташ, замахујеш све јаче. Капљице те и даље ударају, косица  ти је сва мокра, али ти то и не осећаш. Срећан си. Не осећаш бол, страх, тугу.Не презаш ни од чега. Пењеш се на клупицу. Поново машеш ручицама, још не  верујеш да не можеш да летиш. Не можеш да будеш бржи од капи. Скачеш са клупице  и падаш на мокар бетон. Барица у који си упао милује ти образе. Ниоткуда, изнад  тебе се ствара мама. Пролазници се смеју, не подсмевају се. Мали си и занимљив.Бити мусав је још увек симпатично. Али, ти желиш да порастеш, зар не? Мама те  грди и говори ти да то ниси смео да учиниш. Док учиш прву лекцију љут си зашто  не можеш да будеш велики, храбар и спретан. Одједном, више ниси срећан. Не  разумеш зашто не можеш да будеш пилот свог времена.

     Кап. Чесма која досадно  цури. Три капи воде у купатилу на које си се оклизнуо у настављеној трци. Кап среће. Мирише на љубав, носталгију. Занос, жудња и чежња ковитлају се увртлогу течности коју ветар носи. Капи дају ритам пољупцу добујући по  заједничкој шареној печурци. Кап је нота. Две су акорд. Три капи су стих. Пет  чини строфу. Десет, песму.

     Кап боје која кане са сликарове четкице. Она која  употпуњава део уметничке слагалице, исказује недоречено, довршава започето.  Суза која блиста у Његовом оку док говори „Опрости им, Боже, не знају шта  чине“. Кап кише за жедну земљу. Поливају те док јој под прозором певаш серенаду  и милујеш јагодицама прстију жице гитаре.

     Бубњиле су, стварале стрепњу срцу,начиниле мокри вео и оне ноћи када су две капи заувек нестале да би једна била  створена. Милиони неизбрисивих опколиле су нечију шофершајбну. Туп, бучан  ударац.

     Врисак. Тихо јецање, згрчено лице на постељи у соби стерилно белих  зидова. Зове тебе да јој помогнеш. Савиј колена. Прислони главу на њену руку и  пољуби је. Њена утроба и цело тело дрхтуре од кратких, јасних, одлучних  удисаја.

     Две капи црвеног вина окрећу се у страну са улубљеним стаклима ка  провалији.

     Стеже твоју руку. Доктор прилази са маском на лицу. Даје и теби једну.Диши, говориш јој. Капљице зноја сливају се са њеног чела и нестају у порама  коже док грчевито стиска руб прекривача.

    Капи се котрљају низ зелену долину.Додирују једна другој прсте и попуњавају простор међу њима.

    Још један врисак,пар јецаја, шапат. Лице згрчено од бола и стиснуте усне.

    Пад у рај,  безнађе,провалију, непознато. Брзина се повећава. Кап се смањује. Неколико колутова  напред, ниједан назад. Она не жели да се његова кап распрсне. Он не жели да се  њена заустави. Њена рука је у његовој.

   „И ако те некад пробуде“, шапуће јој, „птице што рано полећу...“ Тешко  дише. Снимак прохујалих година окреће се попут рингишпила пред његовим очима.„Ти буди... буди најлепша. Нек' се за тобом окрећу“.

     Само диши и гурај.  Усредсреди пажњу. Диши. Гурај.

     Склапају очи. Капи се заустављају, стапају се у  боје пејзажа и испаравају. Нестају. Одлазе. Његова суза је већ опростила њихове  грехе.

     Смех. Први плач. Мајушна глава и лице изобличено од беспомоћних крикова.  Њене очи су замагљене, помера усне, а не говори ништа, као телевизор без тона.Додирује зубима доњу усну, затим сачињава од њих круг, потом додирује језиком  непце. Разумеш шта жели да ти каже. Смешкаш се и климаш главом. Сребрни облутак  котрља се из њеног ока. Суза радосница.

     Флешбек. Мирис кише. Мирис љубави,среће, чежње, жудње, стрепње. Посматраш га како трчи, као што је некад неко у  тебе гледао. Хоћеш ли му допустити да ухвати своју кап кише? Хоће ли твоја  љубав бити јача од страха из љубави?

Beleske moje duse... | Permalink | Dodaj komentar | Trekbekovi (0)

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb