Zašto baš ja i zašto baš kritika?
malakriticarka | 06 Januar, 2010 18:36
Ja sam Jana. Ovom rečenicom započinjem svaki susret, pa ću tako i ovaj susret sa vama. Nisam završila filološki fakultet, nisam ga ni upisala, a nisam još stigla ni do čuvenog jednog koraka koji bi me delio od njega, te ćete se stoga sigurno upitati „Kako jedna 17-ogodišnja devojčica može kritikovati bilo kog pisca?“ Kreirala sam stranicu iz želje da podelim sa drugima sopstveno mišljenje o delima koja su na mene ostavila veliki utisak, čije ću se sadržine sećati i kroz 10 godina i koja će pomoći mojoj mašti da izrodi što više ideja koje bi mi koristile pri pisanju romana započetom pre nepune dve godine. Obično ne komuniciram na ovako komplikovan način, pa primećujem da sam krenula filozofskim putem. Ovde neću komentarisati dela velikih književnika poput Tolstoja, Dostojevskog, Šolohovog. Njih prepuštam kritici onih koji su kompetentni tome i koji su dostojni da ih kritikuju. Ja ću pokušati da „izvučem“ iz senke neka dela možda „malih“ pisaca, ali koja takođe mogu biti od velikog značaja. Dela koja neki od vas sigurno znaju, ili će probuditi želju onima koji ih nisu pročitali da ih potraže u bibliotekama. Smatram da je dovoljno ovo što sam o sebi rekla, s tim da ću dodati da pohađam treći razred Gimnazije u Mladenovcu i da mi je velika želja da upišem Filološki fakultet u Beogradu. Za sada mi nije prioritet da postanem kritičar, ali ko zna šta budućnost nosi? Ipak, sve je relativno!
"Ja i ti - tri metra iznad neba"
malakriticarka | 06 Januar, 2010 19:40
Svoj prvi kritički osvrt usmeriću ka delima Federika Moće. Počnimo sa visine od „Tri metra iznad neba“. Prvi italijanski pisac koga sam čitala. Prvo delo koje me inspiriše da iskažem neko svoje mišljenje. Prva knjiga, posle „Marli i ja“, čije sam čitanje završila u suzama.
Na samom početku, čitajući Moćinu kratku biografiju na koricama knjige, iznenadila sam se uvidevši da je on napisao samo tri romana. A onda sam se tome još više začudila po završetku čitanja. Naviknuta na američke „limunade“ i „laka“ dela, zaista je bilo pravo osveženje osećati posle svake okrenute strane koju sam proždrljivo čitala, da se neko vratio u tinejžerske dane, 20 godina unazad. Potpuno novi osećaj, bar za mene, kada, dok čitam, osećam da pripadam toj družini.
Step, Babi, Polo, Paola i ostali članovi te ekipe postaju moji prijatelji. Izvanredan način opisivanja, koji ne ostavlja nikog ravnodušnim, pri kome mi vetar struji kroz kosu dok Step vozi motor neverovatnom brzinom, a Babi je prilepljena uz njega. Opisi koji dostižu 3D tehnologiju! Iskreno prijateljstvo, sreća, bes, suze, patnja i poneka noć kajanja protkani u 300-tinak strana. Ljubav i žar koji se smenjuju sa strašću. To prijateljstvo, bez izdaje, kada bi drug za druga bio spreman da učini sve i da to pokaže delima, ne rečima. Moća je odnose iz, sada čini se, nekog tako davnog vremena, vremeplovom preneo u sadašnje. Ono za šta bismo rekli da je možda staromodno, otrcano, izjanđalo, predstavio je modernim. Zapravo, sve novokomponovane pisce koji su zahvaljujući „limunadama“, postali takozvani umetnici preko noći, on je nadmašio, uspostavio novi model modernog pisanja. Vratio mi je veru u postojanje gospodina Pravog, da romantika još uvek nije iščezla. Ili bar ne sasvim. Razmišljam, da li zaista živimo toliko urbanim životom koji nas je naterao da zaboravimo postojanje princa na belom konju? Jesmo li zaboravili šta znači voleti, šta je ljubav? Umemo li da cenimo žrtve koje drugi čine zbog ljubavi prema nama? Umemo li da uzvraćamo ljubav ili smo postali toliko egocentrični da smo zaboavili na postojanje drugih oko nas samih?
Da ne bude da samo hvalim piščevo delo, mada bar po mom mišljenju definitivno zaslužuje svaku pozitivnu kritiku, potrudiću se da budem koliko-toliko nepristrasna. Ali, opet, ovo nije kritika piscu, ovo je kritika društvu. Bez obzira što se radnja odvija u Italiji, pokazuje nam da u ma kom delu sveta živeli, pravila „viših“ i „nižih“ slojeva vladaju. U Paolu vidim osobu koja stiče uslove za život (a pod osnovnim uslovom se danas može jedino smatrati novac, sredstvo kojim plaćamo na nevidljivi način svoj položaj u društvu), ali koja razmišlja i o tome šta će se dogoditi sutra. Ali, kao što se može primetiti, Step je, ipak, onaj oko koga se devojke „lomataju“. On, ispod čije grubijanske kože se krije nešto mnogo tananije, nežnije, što se otkriva prilikom njegove posete majci u bolnici; on kojije sagradio svoj sopstveni oklop, neprobojnu ljušturu, počašćen nečim što nije ni bilo namenjeno njemu, a daleko od toga da je to uopšte i imalo veze sa njim; ponavljam, on, bi danas mogao postati merilo savršenog dečka. Ne savršenog, takav ne zadovoljava kriterijume mlade devojke. On je merilo traženog, željenog dečka, dečka koji bi probudio u devojci osećaj ne princeze – to je već opis razmažene osobe, već ženstvenosti, privlačnosti. A nasuprot njemu je Babi, devojka iz imućne porodice, koja protivno svojoj volji, ipak pada na njegove čari. Možda je ovo protivno trebalo da stoji pod navodnicima. Možda i ne. Možda je njihovo spajanje nastalo baš kao što množenjem dva minusa dobijamo plus. Iz međusobne odbojnosti nastala je privlačnost. On ne razmišlja o sutrašnjem danu, za njega je svaki dan jedinstven, poseban, nema reprizu. Njegovo vreme kao da leti, on ga nema u tolikoj meri da uopšte može o nečemu da razmišlja, u njemu možete samo nekoliko puta videti tračak istinske tuge: pri majčinoj smrti, Polovoj pogibiji i trenutku kada se njegov i Babin odnos okončava. Pročitala sam i nastavak pod nazivom „Želim te“, ali, ne mogu reći da je toliko sočan kao ovaj. Da sadrži toliko slatkih, ljutih, gorkih i kiselih ukusa. Ponekad mi se čini da se pisci prosto „isprazne“ na svom prvom delu. Prvi put daju svoj maksimum ili bar ono najbolje. Valjda zato što će se posle dobro kotirati i sledeće pa makar ne bilo ni upola dobro kao to, jer su stekli reputaciju. Kada prvi put probiju led, plivanje ne predstavlja veliki problem.
No, pošto uviđam da se rasplinjujem i proširujem ka temama kojima ovde svakako nije mesto, zaokružiću ovu celinu još jednom mišlju i još jednim detaljem koji bi svakako zaokupio pažnju svakog čitaoca, koji predstavlja poseban začin ovom delu, čime mu daje posebnu aromu: Da li nas je nova tehnologija u vidu koje, eto, ja na neki način i komuniciram sa vama, da li nas je ona toliko zaslepela i onemogućila našim umovima razvitak mašte? Setite se kada ste poslednji put poslali pismo voljenoj osobi makar ona bila u sobi do vaše, živela negde u vašem komšiluku ili pak negde daleko od vas? Kada ste joj poslednji put poslali pismo, a kada mejl ili SMS poruku? I ta misao me okupira dok mi pred očima još uvek blista Stepov grafit, ili bolje rečeno, izjava ljubavi Babi: „Ja i ti, tri metra iznad neba“.
Pogled u ogledalu
malakriticarka | 14 Januar, 2010 20:24
Dve police. Enciklopedije pedantno poređane jedna do druge u istoj ravni. Dela Platona, Tolstoja, Dostojevskog, Šolohova, Crnjanskog. Zeleni krevet, star 15-ak godina.. Bila sam mala kada je kupljen. Ormar sa kaputima i gornjim delom u kome je posteljina. Ja. Sedim za računarom. Svetlo u sobi je prigušeno. Grickam čokoladnu napolitanku, uživam u njenom ukusu. Sedim sa nogama prekrštenim u turski sed, laktom na radijatoru, prsti mi ovlaš dodiruju tastaturu. Pobegla mi je misao. Ne mogu tog trenutka da se setim šta sam želela da napišem. Iz zvučnika , Avrilin glas smenjuje Ceca. Koji kontrast, pomišljam. Vidim na monitoru 18-godišnju devojčicu, loknaste kose. Osmehuje mi se. Pravi pozu kao da ću je fotografisati. Čujem dva poznata glasa s druge strane. Shvata da ja i jesam upravo ta koja snimam. Mira Bobić Mojsilović i Dušan Stojković stupaju na scenu. Držim kameru nepomično, u nemoći da se pokrenem.
Drže njenu knjigu. Vidim korice dizajnirane baš po mom ukusu. I naslov o kome sam mastala. “Hej!”, uzvikujem, ali ona kao da me ne čuje. Niti bilo ko od njih. Dušan, inače moj bivši profesor srpskog, a kako zaključujem i kritičar, vodi reč.”Smatram ovu knjigu veoma zrelom za godine mlade dame koja čitaoca vodi kroz život grupice tinejdžera na poučan način prožet duhovitošću.” To kaže ON, koji ni Mirjanine romane ne bi tako pohvalio. Tu su još dve profesorke iz moje škole. Jedna zna sadržinu romana i obe potvrđuju istinitost Dušanovih tvrdnji. Slušam ih kako govore o toj jednostavno komplikovanoj knjizi. Moja komplikovano zakomplikovana, baš kao i ja, zato verovatno nikad i neće videti svetlost dana. Nikad neće stići kraj svih delova, jer je i moj život tek počeo. Uvrćem pramen kose. Besna, ljuta, razočarana, ljubomorna, izgubljena, u sopstvenom svetu polovične mašte , prikazu nerealnosti, svetu koji mi daje odgovore kakve ja želim, ne kakvi su zaista. U svetu “created by me”, ili ga možda nisam ni ja stvorila, koji postoji od pre dve godine, nastao slučajno, spontano. Možda je već i bio stvoren, čekao na mene, a ja sam bila ta koja ga je prhvatila i prepoznala. Gledam je. Kao od šale rasprodaje knjige, neke poklanja. Slika bledi. Ne verujem. Čak i ona koja je znala za moj rad je podržava. Kako je ta devojka uopšte pogodila da piše na potpuno isti način kao ja i kako joj je pala na pamet apsolutno ista ideja? Vidim je. Profesorku. Zaverenički mi govori, “Ovo si ti za godinu dana” i namiguje mi. Nije me izdala. Nije nikom rekla o čemu sam pisala. Prošlo je 10 minuta. Bože, kako vreme leti… Pojavljuju se slova na monitoru, Comic Sans format. Jedva prepoznajem sopstveni tekst.
I nastavljam da pišem. I pisaću. Čak i ako nikad ne objavim, pisaću. A znate zašto? Zato što, kako bi Džudi Blum rekla, pišem iz sebe. Ne zato što hoću ili što želim, što sam sebi zadala cilj, nego što moram jer imam potrebu. Nisam još sve rekla, dosta toga je ostalo nedorečeno. Većina. Ogroman deo. Jos čitav moj život. Dosta toga što treba istražiti, proveriti, uputiti druge da ne prave iste greške znajući da će ih praviti, jer izazov je najveće iskušenje. I zato, dokle god budem imala snage, volje, želje, potrebe da hranim svoj svet novim polulažnim informacijama, dok imam mašte i inspiracije, sve što mogu da obećam jeste pisaću! I sa tim rečima, krećem u novo poglavlje…
Modeli savršenstva Džejn Ostin i u 21. veku - Gospodin i gospođica Savršeni, da li oni zaista postoje?
malakriticarka | 19 Januar, 2010 17:27
"Tebi ću reći kao sto sam već ranije govorila, pravi muskarac će na kraju doći...". Rečenica
pročitana u romanu Aleksandre Poter "Moj gospodin Savršeni". Iza tog
naslova ne može se ni naslutiti priča o "upoznavanju" sa gospodinom
Darsijem, likom iz romana Džejn Ostin "Gordost i predrasuda". Iako je
isuviše jednostavna, ne preterano maštovita (ideja je za uzrast
četrnaestogodišnjeg deteta), mada korica izuzetnog atraktivnog dizajna,
opisima tog "savršenog" čoveka, probudila je u meni želju da pročitam i
Džejnin roman. Bez obzira na to što nisam preterani ljubitelj klasika,
kao redovni član Centra za talente, rešila sam da se posvetim
analiziranju njenih dela. Pristupila sam joj kao izazovu čim sam u
predgovoru koji je napisao Dušan Puhalo pročitala da je delo objavljeno
1813. godine. Skoro pre dva veka!
"Opšte je poznata činjenica da je bogatom neoženjenom čoveku žena neophodna",
glasila je prva rečenica koja će mi, čini se, zauvek ostati urezana u
pamćenju. Džejn kao da je znala na koji način da izazove čitaoca.
Rečenica koja odiše mirisom starosti knjige čikala me je da nastavim.
Nepomično me posmstrala na toj petoj strani romana gde i počinje priča
o interesovanjima, razmišljanjima i željama članova imućnih porodica i
onih koji to svim svojim bićem žele da postanu. Odmah sam znala da
Džejn i ja nećemo tako lako prekinuti druženje. Jeste mi izgledalo
nemoguće povezati taj period sa današnjicom, ali, očigledno, neka
pravila ne poznaju vreme i retko se menjaju mada su te promene mizerne.
Evo prve činjenice koja vam može ukazati na to: Koliko
osoba, da preciziram, ženskih osoba, bi smatralo muškarcem iz snova
nekog poput Ficviljema Darsija? Muškarca koji je, na prvi pogled gord,
ne tako prijatan i koji, povrh svega, retko u kojoj osobi vidi nekog
dostojnog sebi da mu parira u inteligenciji i promišljenosti. Uistinu,
bile su mi potrebne tri nedelje da proučim sve varke koje je Džejn
postavila svojim junacima, a koji su se možda i nesvesno polako
otkrivali pred čitaocima. Lagano skidajući slojeve maske, shvatila sam
zbog čega je Darsi bio u pravu. Plemenitost i suviše velika dobrota,
koji bi radije mogli biti opisani kao naivnost, a koje je posedovala
istoimena Džejnina junakinja iz porodice Benet, svakako nije bila
privlačna Darsiju koliko gospodinu Bingliju, njegovom prijatelju.
Elizabetina majka,
najblaže rečeno, puna kompleksa zbog (ne)pripadanja nivou bogatih
porodica iz potrebe za samodokazivanjem da nije manje vredna od već
pomenutih, prikazuje sebe kao površnu i, može se reći, priprostu osobu,
čiji vidik seže samo dotle da soje čerke udomi u kuće bogatih mladića.
Gospodin Benet, plahovite naravi, ne ističe bez ikakvog razloga sve
vrline Elizabete, dok druge smatra nedovoljno zreli, ili pak, sebičnim
da bi bili sposobni da misle o bilo čemu drugom osim o sebi, za šta je
idealan primer Lidijinog iznenadnog nestanka sa Vikamom.
Ono što me je posebno obradovalo jeste
to što je Džejn na tako jednostavan, pa ipak poseban način oživela
likove, usmerila ih na put ka sreći, unapred znajući njihovu sudbinu,
da je bilo skoro nepotrebno koristiti bilo kakvu literaturu u cilju
boljeg razumevanja. Elizabetu sam "ostavila" za kra. Devojku koju
smatram savršenom upravo zbog njene nesavršenosti. Mišljenje joj se,
prema Darsiju, zasnivalo na predrasudama (na kraju krajeva i čitaocima
se zasniva na istom prateći ponašanje likova i njihova razmišljanja),
ali ona ipak priznaje da je pogrešila.To je suština čovečnosti.
I, za kraj, evo zašto sam odlučila da pišem baš o Džejn Ostin i
o ovom delu odmah posle komentara na delo Federika Moće. Step i Babi,
bar u mojim očima, su osavremenjeni Darsi i Elizabet. Sa tom razlikom
da su kočije zamenili motori i da je češći fizički od verbalnog sukoba.
A i danas su frajeri na ceni. To je samo konstatacija.
Da li gospodin, odnosno gospođica Prava postoje?
Univerzalni odgovor ne postoji. Ali, jedno je sigurno: ako bi ta
idealna osoba postojala, sigurno je ne biste primetili. Ili bi upravo
to savršenstvo preraslo u njenu lošu odliku
Generalna |
Permalink |
Komentari (12) |
Trekbekovi (0)